МИЛОВАНДилас је био на разним партијским функцијама, али је био најпознатији као мислилац и теоретичар.
Током сукоба између Совјетског Савеза и Југославије који је почео да избија 1948. године, најтемељитије је и најјасније развијао своје идеје о југословенској независности и потреби демократизације југословенске партије и друштва.
У свом дужем чланку „Проблем образовања у борби за социјализам у нашој земљи” (Борба, 3, 4. и 5. јануар 1950) залагао се против потпуног одбацивања претходног школског система, залагао се за смањење улоге бирократија и блиска образовна сарадња између шест република позвали су на повећање броја класичних средњих школа и већу пажњу учењу страних језика, истичући потребу слободне дискусије између професора и ученика о темама друштвених наука.
У политичком есеју „Савремене теме” (Борба, Београд 1950), критикујући совјетску политику према Југославији и земљама источног блока, Дилас је оштро напао совјетску бирократију и закључио да и у Југославији део комуниста постаје бирократски и презриви. народа, и било би добро да протестују радећи демократски са народом…
На 4. Централној конференцији КПЈ, одржаној почетком 1951. године, донета је резолуција о теоријском раду у партији, у којој су изнесена Динхласова мишљења о потреби расправе и борбе мишљења. Сваки члан странке има право да слободно расправља о јавно изнетим ставовима других чланова странке, чак и ако заузимају највишу функцију.
Шести конгрес Комунистичке партије Југославије, одржан од 2. до 7. новембра 1952. у Загребу, прихватио је већину његових идеја и оне су уграђене у партијску платформу. По мишљењу већине историчара, конгрес је био највиша тачка ослобођења од теоријски и практично ригидних облика комунистичке власти, који су настали током борбе против освајача, грађанског рата и револуције за власт, и у том смислу најважнији догађај у историји партије. Међутим, оно што је Ђилас видео као само почетак демократизације, већина водећих комуниста, а посебно Тито, видели су као тачку даље…
У ДИСКУСИЈИ, ДИЛАС се, између осталог, залагао да се људима са другачијим, па и „реакционарним и антиматеријалистичким“ ставовима не забрањује објављивање дела и да се, пре свега, боре „политичким и идеолошким аргументима“. “, а не са полицијом и правосудним органима. Залагао се за толеранцију према деловању цркве и свештеника.
На предлог Диласа, Комунистичка партија Југославије променила је назив у Савез комуниста Југославије. Најуже руководство партије сада се звало Секретаријат Централног извршног комитета СКЈ, а чланови су били Јосип Броз Тито, Едвард Кардељ, Милован Дилас, Александар Ранковић, Борис Кидрич, Иван Гошњак.
Јануара 1953. Ђилас је био главни покретач антидогматског и независног од партијског апарата месечника Нова мисао, посвећеног књижевности, науци и уметности. Излази у дванаест хиљада примерака и финансира се искључиво претплатом. Када је у јануару 1954. забрањен због свог документарног филма о политичкој прози „Анатомија морала“, у којем је описао затвореност, ароганцију и снобизам партијског „високог друштва“, комисија. . Ћосића, Мирослава Крлеже, Скендера Куленовића, Оскара Давича и Михаила Лалића, а сам број је садржао одломак из Андрићеве Проклете авлије и чланке Анице Савић-Ребац, Борислава Михајловића Михиза, Милана Богдановића, Бога Графенауера.
Неспровођење одлука Шестог конгреса и противљење реформама појачано је после Другог пленума крајем јуна 1953. године, одржаног у Титовој резиденцији на Брионима (уместо уобичајених прописа, у званичним установама). у Београду), постепено је довело до Ђиласовог идеолошког неслагања са партијским врхом.
* * * * * * * * * *
Лишен свих ратних и послератних одликовања
НИЗОМ ЧЛАНОВА (тачније, кратких теоријско-политичких есеја) објављених у Борби од 11. октобра 1953. до 7. јануара 1954. године, Ђилас је даље развијао идеје о демократском процесу демократизације југословенског друштва и критици југословенског партијског бироа. Указује на њене материјалне и политичке привилегије, као и на монопол над економским и духовним животом, као и на стављање странке изнад закона и спречавање демократског дијалога у друштву. Залагао се за отворену и јавну конфронтацију између различитих политичких ставова, подржавао је реформске и демократске странке, дозвољавао опозиционе групе и тражио да полиција и судови заштите легитимитет опозиције. Његов основни закључак је да борба за демократију мора бити главни циљ у развоју социјализма.
Чланци су изазвали велико одушевљење јавности, тираж Борбе је скочио на триста хиљада продатих бесплатних примерака, а уреднику је послато тридесетак хиљада писама подршке. Док су млади комунисти и интелектуалци били одушевљени Ђиласовом визијом, многи у средњој бирократији били су незадовољни. Било је подела на највишим нивоима партије, али су конзервативци предвођени Титом изашли као победници.
На Трећем (ванредном) пленуму ЦК СКЈ, одржаном 16. и 17. јануара 1954. у Београду, Тито је оптужио Ђиласа за „ревизионизам”.
Због оптужби за супротстављање партијској политици и угрожавање партијског јединства и власти, Ђилас је искључен из ЦК. 19. априла добровољно је иступио из странке.
Због интервјуа Њујорк тајмсу у којем је критиковао политичку ситуацију у Југославији и истицао потребу постојања опозиционе странке као агенса демократизације, Ђилас је 24. јануара 1955. осуђен на строгу затворску казну од 18. људи. месеци, суспендован на три године.
СЛЕДЕЋЕ ГОДИНЕ, 1956, ухапшен је 19. новембра и осуђен на три године ригорозне робије 12. децембра због критиковања неутралног става Југославије, који је у ствари изражавао подршку Југославији за бруталну совјетску војну инвазију која је сломила револуцију у Мађарској . Док је био у логору за преваспитање у Сремској Митровици, у САД је објављена књига Нови час. Ђилас је 4. октобра 1957. године изведен пред Окружни суд у Сремској Митровици и 5. октобра је осуђен на седам година затвора, уз претходну казну од девет година.
Пресудом од 14. октобра, као споредну казну, одузета су му сва ратна и послератна одликовања. Сва три пута му је суђено по члану 118. став 1. Кривичног законика за „непријатељску пропаганду“, одељак познатог по сузбијању слободе изражавања.
Дилас је помилован 20. јануара 1961. Поново је ухапшен 7. априла 1962. због своје књиге Дијалог са Стаљином и 14. маја осуђен на 5 година затвора године у затвору. У то време, упркос званичној политици несврстаности, Југославија се приближавала совјетском блоку, Тито је жестоко напао инфилтрацију „корумпираног либерализма“ у партијске редове. Члан 320. Кривичног законика, по коме је Ђиласу суђено за одавање службене тајне, измењен је управо 17. марта како би му се могло судити, а пред светском јавношћу добио је подругљив назив „Лекс Дилас“. (Став 2 је измењен тако да могу бити много оштрије казне, а додат је и став 5, уз који се писање о догађајима дуго након престанка службе сматра одавањем службене тајне.)
Пуштен је 31. децембра 1966. без икаквих услова, осим забране давања изјава или објављивања било чега на пет година. Ђилас је одбио да испоштује ову забрану.
