Тито ми је рекао све о његовом првом састанку са Драж Михаировићем.
Он није веровао у Дразинове обећања о заједничкој команди и заједно са позитивним отпором против Немца, а после десет дана отишао сам и на Равно Гору да договорим последњи све док су четници спремни да сарађују са нама. Милош Минић је такође почео са мном, када су се четнички људи упознали у Титовом првом састанку са Даржам.
Четници су обавештени да ће стићи члан Врховног особља. Чекали су нас и упознали нас у шумску касарну, пола каменог изграђеног. Поздрављамо и седимо тамо. Нашли смо навијање са шефом седишта (П.Пуковник Драгослав) Павловић, неки официри и Драгис Васић. Разговарао је са мном и рекао:
– Да поставите своје име нема смисла, јер нећу имати право име.
„Па, да“, рекао сам: „Сада смо у рату.“
„Али, могу да вас питам“, рекао је Дража, „Каква каријера је у којој се налазите.“
Одговорио сам му да је моје име Јован Станковић, каријера, железнички запослени. У ствари, ја сам овај ид, али и друга особа каже да сам груди из Дрињаче.
Драги сугерисани да нешто попијемо.
„Чуо сам“, наставио је „, да су пријатељи наредили никога да пије.“
„Па, ми смо“, рекох „, али могу да попијем све у вашем дому као домаћина.“
„Зашто, у корист Господње“, рекла је Дарва, „називаш Гибаном људе.“ Волим Гибаницу – продужено – и зато бих тражио да га назовем за ручак.
„Како је“, одговорио сам: „То је најлепша српска храна“.
Након тог стресног увода, превладали смо разговор. Отишли смо у Равно Гору и најавили да су Врховни запослени дали све предлоге „на наслове предлога (Дрази Михаировић) о сарадњи. Разговарали смо о штети уништења наших снага у шарму и борби. Наглашавамо чињеницу да станари заиста желе да иду у грађански рат у Србији и другим Југословенима. Такав рат братбилића биће само трагедија за наше народе, што неће бити захвалан онима који постављају такво провокативно понашање фашистичких станара. Истичемо како сва наша политичка запажања и резултати показују да Срби и други народи не морају да чекају никакву бољу прилику или неке имагинарне људе.
У контакту ДРАЗИНА, само све и све није само зашто се састајемо у разговорима. Прича почиње да гура своје Цхетницки јединице, ухапсили су своје људе, изјављују да ће осигурати појединце, ширити главну и компромитовати њихово кретање међу људима итд.
Све остало је рекао Дража, смањило наше обећање о сарадњи. Нисмо успели да покушамо да разговоримо са основним питањима. Стално се врти око сукоба на терену, из којег се јасно појављује како му сметају. Јер, хтео је да има срећан мир, а у том миру играју улогу резервације и пружити своје испуштање у Србији.
Примјећујем да су наши односи створити услове у којима неће бити простора за сукобе и неспоразуме у овој области. Наш програм се своди на национално и социјално ослобађање народа и земље. И то се може постићи само борбама позитивно против позитивних непријатеља. За партијске тимове не нападају их јединице четничке војске из чистих мира, као и присталице четника. Још једна ствар је када постоји борба између наших тимова и окупираних снага. Свако ко нам се противи у тренутку борбе биће третиран као противника.
Ово је природа моје и минине презентације у овим разговорима, али не би требало да мисли да се све то може континуирано изложити у интервјуу са таквим људима. Желели смо да докажемо шта су прихватили из Титових предлога и били су спремни да учествују у рату против станара.
Коначно, Дража је још једном изразила прекрасна обећања о сарадњи и борби. Да бисте нам показали пуне информације о непријатељском покрету, представљено је целокупно брдо мапе, војних делова и других рекуса. Променили смо податке о моћи непријатеља у неким пољима, изражавајући идеје где би требало да буду заједно и где да нападну одвојене окупиране снаге. А кад дођемо на то питање, можемо рећи само где смо пуштени и територију коју држимо.
Након тога, чекали смо ручак и потпуно смо разговарали са онима који су дошли до краја. Јако ме занима Драгиша Васић, писци и научници из Београда. Прочитао сам неке његове чланке и романе у подршци шест -јегодишњи затвора.
У исто време бацила сам поглед кроз прозор према шоку. Приметио сам групу од дванаест људи који се уздрмали и обуче у различиту одећу, окружени четницима, крећући се према нашим касарнима. У то време, млади растопљени официр и цела заузета група претворила су се у шуму. Али то је било прекасно, јер сам дошао до закључка да су га странке заробиле. У почетку сам био потпуно збуњен шта је мала колона на врху Бешка, ученика из Београда. Одмах сам је схватио и сетио се њеног искључења са странке због активности на Тротскимству. Па, мислим да сада не могу дозволити да ова девојка сада добије четнику? Нисам ништа мислио о њој чак и ако је елиминисан из странке, јер је заиста била на конференцији комуниста. У тој мисли схватио сам Син нашег познатог фармера – комуниста. Он и још неколико људи имају пет-тачкама звезда на шеширу. Знакови да је наредник у командосу.
Тада сам се окренуо и рекао: „Видите, док овде разговарамо о сарадњи, доносе вам заробљене стране.“
Питао ме на шта мислим, шта је било и почело да се осврће око себе и рекао сам му: „Ево ме мислим“ – и показао сам Шумарак у којем је група заробљена група странака. Када је један од његових официра потврдио моје запажање, замолио сам да се група пусти и прати мене и са минималима.
Брзо ћемо потражити оно што каже – рекао је Драра.
– Морате нам веровати, па смо неке команде.
Не кажем ништа да видим, то су наши народ. Ако ураде нешто што им не треба, преузећемо потребне мере. Након пуно тензија, одвели су наше људе из шуме и повукли чуваре (око њих).
Изашао сам и пришао Бешки. Погледала ме је мало збуњено и рекла:
– Сад разумем, ослободили сте нас.
Успут, заробио је четнику на путу из Београда у тиму, па се придружио групи ових ухапшених странака. Друштво је убијено, али је члан странке.
Након богатог и познавања ручка Гибаница МИНИ и мене, заједно са странском групом, остављајући Равно Гора. Ти људи имају ручак, али њихово оружје се не враћа. Неки нам кажу да имамо више него што га имају.
Поздрављамо се како бисмо имали додељене Тито-у, а Драга Михаировић је постала Титову сарадњу и поново обећала.
– Верујте, господине Станковић, „рекао је Дариа – овде не могу ништа да учиним.
Драгиша Васић је упуцана код коња и наставља да ме држи на неки начин. У раскиду ми је рекао:
– Реците Титу, сједићу у овој наредби док не видим да постоји воља за сарадњу и заједнички командант.
– Иницијатива за ове разговоре „, рекао је Васић“, учинили сте много и то неће заборавити ову земљу.
Захваљујем Титу и његовим речима.
Ове речи су заиста искрене. Васић је био с њима, али с њим је (имао) унутрашњи хаос. Можда грешим. Јер његова операција у прошлости у познатој линији Велике Србије. То је био чудан крај. На крају битке кренуо је на границу са цветним црногорским тимом Павла Ниуришића. Политичар Црногорска Секула ДЛЉЕВИЋ, који је проводио рат у Загребу, обећао је да ће пропустити усташе кроз Хрватску. Међутим, када су провалили у Славонију, трчећи пред нашим јединицама, масакр усташе учинило је (њихове) у касарни. Нико није преживео.
Енигма Гии Драгиша Васић
Васићева супруга била је руска и цела битка је проводио у Београду са својом ћерком. Убрзо након рата, дошла је да ме види тражећи техничку подршку у школи његове ћерке. Наишла је на неке интервенције. Касније ми је ова жена рекла да је, јер је све то знала из прошлости, није могла да објасни да вас Васић може да оде и остане у таквом покрету. Конкретно, није желела да каже ништа о његовим сумњама.
Сутра: Тајна металне кутије пуковника Михаировића