У Дрвару у 25. веку, 1944. године, порука је дошла десет и тридесет сати, која је Александар Ранковић у Зјујовићу послао Титу тако што ће одмах померити како да се одмах помера.
Као сунце, ова порука нас осветљава. Информације о ономе што је урађено у смислу штрајке и обавештења војних јединица послата су у писаном облику – на молитви!
Не може се опоравити из пећине, која се често користи и из Бараке. Тај пут је био под сталном пожаром немачких стрелаца. Сигурнији начин и може оставити само пећину, имати робу, уз помоћ ужета, где је у кишном периоду мањи водопад. Будући да нема конопа или жице, проблем је решен спајањем силених сунцобрана. Прва особа која ће се појавити Тито и његов пратилац, Никица.
Коначно смо један по један, почевши да се спуштају до камена. Наравно, не постоји никакво наређење, нити лепо о томе ко ће бити раније. Смиримо се и брзо спуштамо низ на ноге и само се морамо укључити. Тито је један од првих.
Последњи пут смо напустили Олгу Хумо и И. Олга је био преводилац Тит-а, а иначе је то била стара странка и врло блиски пријатељ. Знала је да је цео простор добар. Било који приказ покрива пећину да провери да ли је могуће нешто што је могуће и оно што треба предузети. Пре него што смо сишли, нашао је пиће, па смо пили „срећно путовање“.
Одакле смо се спустили на земљу, скренули смо лево, у већу стену, где смо дошли са брда. Испред тог стијена стоји Сретен Зјујовић – црни, то нас је још више споменуо. Са краћим паузама, потрчали смо јој и сетио нас нас је иза стијене. Кад сам се потрчао, подигао је руку и рекао: „Вау, не можеш!“ Као дисциплиновани војник, брзо сам ходао и зауставио. Међутим, Црно је прошао и журно прошао. Шалио се, јер ме је пре него што је престало са групом саиграча на кратко време између словеначког народа. То је била прва шала дана заиста занимљива и незаборавна.
Само смо напустили пећину, око 11.30, појавила се група непријатељских авиона. Био је то још један авионски напад, а затим још један талас војника у ваздуху. Небо је још једном није видео од људи од падобрајања, већ наша становишта сада, међутим, потпуно другачије. Нисмо више блокирани у стијенама, нисмо имали празан простор.
Додуше, још увек смо изложени пожару високих непријатеља и од земље и из авиона, узрокујући нас да се попнемо на врх. Сваки, преселили смо се из грма у грм, а сви су били мали и крштени, а онда готово голи, готово да нема уточишта.
Брзо смо се пребацио да будемо што је могуће истакнуто. Људи проналазе свој пут до почетка.
Испред мене је Кардељ, а брзо сам се преселио, обраћајући пажњу да га не изгубим из очију.
Он је једини који зна да сам из Словеније. Бојао сам се да се нисам раздвајао од групе коју сам припадао, да се нисам изгубио и нисам се изгубио.
Коначно смо стигли на косу изнад железнице, тј. На Мартену. Сада је овде релативно смирен, мада је овај висораван често изложен јаким митраљезним пушкама током дана.
На висоравни, на Градини постоји хори. Сви постепено долазе. Толико им недостају. Такође нема Тита, то је изазвало велику анксиозност свих присутних, посебно Ранковића и Кардеља. Када је, са толико кашњења, Тито се коначно појавио, ми смо били топли и интимни састанци и спонтане прилагођене наруквице, током времена сата, млади, депресивни. Стога је забринутост дошла у оптимистичну и сигурност. Тешко је описати радост и доминантно расположење у време Тита.
Када смо стигли на висораван, па смо дисали, показали смо да су нам утисци, очигледно узбуђени и преплављени. Време преживљавања се и даље осећа. То је овде за нас и у нама. Били смо преплављени радошћу коју смо дошли на ово место. Срећом овде.
Данас ширимо своје знање о догађајима и како је Ранковић покушао да изађе из пећине у право време и предузме све потребне мере за почетак свих потенцијала људског и материјала и спаси врховно особље и друге. Конкретно, Марко, одмах након напуштања пећине, прешао је на високу високу на месту да провери праведно сумње да су Немци спустили у ваздух и на висини на врху брда. Конфигурација региона, према процени, омогућава тако немачки посао. У том случају, извлачење из пећине биће веома тешко, ако не и немогуће. Срећом, није се догодило и висораван је био слободан. Када је утврдио да је Марко предузео неке мере да заштити пећину и створи услове да се она брзо напусти.
Успут, странке су се прикупиле, од батаљона, а други су тамо нашли.
Ту је и сотлер мелодија која је донела писмо Врховном команданту представника наше земље у савезницима у Италији и Африци – Влатка Велбит.
Заједно са њим, Милош – Милан Забуковец и Јанко Мехле са две митраљез, и Марк, одмах их је упознао на положаје изнад пећине да је заштите.
Марко је послао Курире са информацијама о вредностима и наложи да изврши скупу параду на Дрвару, јер тренутне снаге нису биле довољно јаке да издрже битку са непријатељем много супериорним. Касније је и он такође био официр Врховног особља, који је био близу Дрвар, наредио важан правац који води ка пећини уопште. Битка је водила комода у грудима и све мисије су урађене. Званична школа, укључујући 127 слушалаца, налази се у месту Бродовја. То су војна запослена и политички украшена. Они су обучени за нове задатке ће се поменути након завршетка студија. Они су намењени дрву, када оставе оне у јединицама, шаљу се у школу. Зато је први пут да помогнем оружју од непријатеља – урађено је! Поред тога, уз помоћ Миладина Ивановића, команданта странке, а затим задужено за стране војне задатке, такође је организована експлоатација не-конзултатурног не-цлултурног човечанства и страних војних задатака из града и сви су вођени у правцу.
Након тога, преселили смо се из тог подручја, бесплатније и сигурније. Увече смо се зауставили на ливади поред колибе. Тамо смо наредили ватру и у власништву. Тежак дан, уморан, па поздрављамо одлуку да се одморимо.
Заменик директора енглеске мисије на Врховном запосленом, пуковниче ПХО у то време у Италији), извадио је новчаник чоколаде, али на крају крајева, учинио нас као „поклон од неба“. Најбољи предлог је да кухате чоколаду водом и сви су гутљај. Тако је то урађено. Бранка је то урадила. Титу је неколико гутљаја у чашу, али он, сједи на поду, постављен на колена. Међутим, није успео да је окуси, јер је његов вучји тигар уврнут око њега, победио чашу, а боца лека пролила је на колибу колибе. Сви се извињавају за управо оно што му се догодило, али чоколада више није доступна. Нико тог дана нико није окусио. Тито није доказано. Он је срећан као и сви, и верује да је у ствари успео да је у ствари успео да је све нас у ствари, у ствари, је одређени живот.
Покушајте око ватре, дугачка прича о догађајима тог дана, као и следеће планове.
Ово је једно од најлепших успомена, једна од сећања која се накратко памте. Топла однос човека, поверења, разумевања и искрености увек надахњује и обогати људе, а то је посебно важно у окрутном периоду.
Лика петак је стигао
У Дрвару и околном окружењу, све теже борбе са непријатељским земљаним јединицама. Од почетка, борба батаљона делова батаљона у пратњи Врховног особља под командом Мића Јанковића. Рана борба такође укључује јединице, према одређеним налозима, са околних позиција. Трећа бригада шестог карактера Дивизије стигла је између прве особе. Она је одговорила на Љуњевито са вестима о љускавишту, у најкраћем року, могла би да оде у Дрвар и одмах је учествовала у рату.
Сутра: Дуго чекајући кораке у земљи бесплатно
