Последњи пут, негде и изненада се појавили са нама – ослобођени теолози. Људи из Латинске Америке?
Не, ми, кога смо јуче појели из исте здјеле. Када су неки од њих раздвојени од белог света, он се различито враћа у правцу слободе. Шта је то слободно? Иако схватамо да је то нешто бесплатно, да неће бити облик ропства, а не на снагу природе … они виде многе митове у традицији, Косову итд. У Библији, кажу да постоји много места која се не могу разумети и нелогично. Због тога они користе Свето писмо школовања Бултмана који су били насилници и научници протестантске протестантске теологије. Једноставно, откривају нешто у белом свету, што ми не, иако смо и ми, и тамо, у том белом свету. А сада смо чудесно, чудесно смо оно што видимо и чујемо од њих. Занимљиво је да морају да објаве ово знање на нашу јавност, као да желе да кажу: Морамо им рећи да ови људи неће и даље слепети у очима и глувом.
Колико год да знам теологију о ослобађању, знамо да се креира након другог Ватиканског савета, 1961./65. И то је било у вези са католичком црквом и латиноамеричким ратом за права сиромашних и бескућника. Ослободилачка теологија има за циљ сузбијање и лишити права у неким друштвима. То је врста хришћанског социјализма или комунизма. Теолози у Ослободију нису страна револуција, оба рођака у држави и да их ослободе људе, у другим земљама, или онима који имају тенденцију да имају посебан секс, односно било коју друштвену групу коју могу размотрити. У друштвеном и државном издавању, као и верским заједницама, или бројним другим факторима у друштву, чувају се верификовано правило, да је циљ средстава средстава и зато не постоји проблем морала чак и ако правилно функционише. Сви ти људи, у држави или цркви, који не разумију своју мисију теологије Ослобобота – они би их требали наћи на улицама или да ослободе другу теологију у свом положају, док су на крају све друштво не изваде из тунела и мрак у складу са светлом слободе и слободе.
Када разговарам са својим верницима, људи из Цркве, неки ме питају: Хоће ли нас пустити са нама? Нашао сам, нисам морао да кажем прву особу, али како је рекла да су њихова посвећеност рекло – били су тамо да пушу све и свако ко је то прихватио, чак и да су из државе, чак и из цркве. Са теологијом ослобађања као што видимо, они нису погодни једни за друге, нити у њиховим мерама. Према њима, нема довољно слободе у држави, а можда и мање у цркви. Нико се не мора борити због ризика од изумирања и угњетавања и сваког друштва. То значи да у нашем друштву нема довољно друштвене осетљивости у нашем друштву и они су овде да покажу да смо уочљиви у то.
За Цркву, према прописима, они су најортнији критичари – од Синода до Народне скупштине према патријарху. Једноставно је постављено: и ко год постави ове људе на ова важна места у Цркви, ми немамо све религије, имамо осећај части других народа и зато их не морамо сметати спомињем Јасеновац. Наша мисија је Месианић. Желимо да помогнемо Цркви и држави, сви, изађите из ланца неслоге и конзервативног (цркве) и државе – не -демократске и дрифте. Више од ових ствари, ови људи кажу, а већина њих је завршила основно одељење које и даље верују да се жене могу управљати за свештенике. Такође верују да нам није потребан никакав слоган да забрањује моливање за не наручивање, али можемо се молити чак и са другим религијама, јер су и они који траже Бога. А већина их је научила, а углавном је супротно ономе што смо научили и проучавали у време студирања на теолошком факултету широм или њеног главног света.
Закључићу овај кратак контакт речима Старцар Порфирија Цапсокалити, коју наш старац и бискуп често кажу и реците нам речи Ст. Старца: Пазите да пружите Болоњску солну пријатељицу. Ваши свештеници би требали бити православни теолог и то је истински пастир који сте заиста ваши људи који се едукују и учење вере. Ако не, ризикујете у току широм Србије, преплављене лажним учитељима и мајсторима са истока. Зато кажем, морате бити опрезни, који долазе код својих учитеља и професора својим православним предавачима и да ли су пресудни системи и заједничка црква православне цркве заиста проучавају.