ПРВИ број часописа Велика Србија „српском заставом окићена” изашао је на дан Васкрса, 1. маја 1921. године.
У том слављеничком броју наглашено је да „незапамћену, чисту, блиставу, неокаљану победу“ у Великом рату Срби нису искористили јер су заборавили име Србија, народ који „ни на који начин не сме да умре“. случај“. Великосрпска редакција пита: „Где је данас име Србије после две године губитка слободе? Нисмо га нигде видели. Зашто је Србија одбачена?… Зашто данас, уједињени српски народ свих величина, својој земљи не дају име „Велика Србија“, јер то у потпуности одговара њеном јединству?“. Зато је новоформирана Српска странка, „састављена од Срба“, у свом програму захтевала да се назив Велика Србија да уставно и правно, „на основу садашњег устава или ће се нови устав донети касније. прошао“.
„Велика Србија има задатак да се „цео Балкан, без обзира на веру, име, прошлост, уједини у чврст, непробојан круг, загарантован како у садашњости тако и у будућности“. Под именом Велика Србија „ми Срби се залажемо за политичку борбу легалним средствима, а они који нас одбијају боре се за јединство и права на постојање и права на име“.
Господин Радивоје Новаковић је у чланку о уставу Краљевине Србије, објављеном у Великој Србији 15. маја 1921. године, писао о неуставности декларације владе Стојана Протића од 18. новембра (1. децембра 2019. године). уједињење аустроугарских поданика, које је, пошто је било уставне природе, могло да се изврши само уз сагласност Велике народне скупштине (члан 130. Устава Краљевине Србије). Људи су упозоравали и на неуставност одлуке владе да промени име, грб и заставу Краљевине Србије без сагласности краља и Скупштине Краљевине Србије.
Неуставност се показује и при сазивању Привремених народних делегата, јер Устав у члану 76 познаје само нормалну и велику Народну скупштину. Сав рад Привременог народног представничког тела и Владе је нула према чл. 202. Устава, закључио је Новаковић. Начин сазивања Народне скупштине одређен је чл. 200. Устава, а само краљ и Народна скупштина имају овлашћење да се састану. Сарајевски лист Српска зора објавио је манифест под називом „Живјела Велика Србија“. Коначно, српски Београд се буди „из вртлога поремећених политичара, политичких улизица, дегенерисаних партизана, гојазних усамљеника”, пише лист… Све великосрпске личности у Сарајеву „похаране” су за неколико сати, истиче Српска зора оут. После тог сазнања, штампан је и трећи број Велике Србије у тиражу од 15.000 примерака.
Великосрпске новине су 15. маја 1921. године објавиле критику „Ђавољег кола” из Српске зоре (бр. 282, 1921) о крфској тврдњи да су „крофтанску вештицу” прерушену у Југославију називали „убицом”. „. Велика Србија”. Отпјевана је и пјесма која пародира хрватску химну: „Лијепа наша домовино!… Слатка земљо Југославија; Лажна слава твога дједа, Ти си сад сасвим труо; Свуда те мрзимо, јадан си, једини си на свету…“ Против „југословенског и свехрватског злог круга” једини лек је идеја Велике Србије, „која се појављује у свој својој свежини и лепоти, око ње лете анђели, певају химну Боже правде, у рукама машу српска застава на којој су сијале речи исписане златним словима: „Боже чувај Србију“.
Загребачка Слободна трибина писала је у броју 19 из 1921. године о успостављању Државе Словенаца, Хрвата и Срба, истичући чињеницу да је влада Краљевине Србије признала државу и власт Словенаца, Хрвата и Срба 29. октобра. , 1918. Великосрпство је, пак, закључило да то не значи ништа више „до да власт преузима себи уставно право без икакве одредбе Устава дхарме која им је дата, и тиме се побијају“. У том случају за њу није важила ни декларација Велике уставотворне скупштине од 13. новембра 1918. ни Скупштине Војводине о присаједињењу Србије. Великосрпство је том приликом пренело најважнији део текста Анте Трумбића „Никола Пашић и јединство наше земље – тужни и тешки подаци из последње ратне године“. Трумбић је у чланку у потпуности легитимисао одлуку од 29. октобра 1918. године, када је поражена „Независна држава Словенаца, Хрвата и Срба“ са територије Аустроугарске и њен пораз су народи – Хрвати и Словенци. Трумбић је ту чињеницу заборавио када је анализирао одредбе Женевске конференције од 6. новембра 1918. Положај поражених територија није спречио да Влада Државног народног већа СХС буде предложена као представник „независне државе Словенаца, Хрвата и Срба. – односно ван Србије”. Такозвана Влада је нотом од 31. октобра 1918. пријавила нову државу и себе властима Антанте, а телеграмом од 1. новембра доделила је дипломатско представништво Југословенског одбора. Трумбић је рекао да је др Корошец нотом од 3. новембра тражио признање нове државе СХС као савезника, а Народног савета и добровољаца признавање као зараћене стране, а да је др Трумбић дипломатски представник. Корошец је то писмо послао Пашићу, са молбом да Влада Србије ради са својим савезницима на том питању.
По оцени великосрпства, у ове сврхе послужиле су и одлуке Женевске конференције од 6. до 9. новембра 1918. године. Никола Пашић је посебно био кооперативан у име српске владе, па је признао Државно народно веће СХС у Загребу као легитимну владу Словенаца, Хрвата и Срба који живе на територији бивше Аустроугарске, а приметио је да је Веће св. Народни комесари су доделили др Анту Трумбићу, председнику Југословенског комитета у Лондону, да га заступа пред савезницима док се не успостави заједничко тело за дипломатску делатност. Пашић је потом послао телеграм српским парламентарцима у Паризу, Лондону, Вашингтону и Риму, позивајући их да обавесте савезничке владе да је Србија признала Национални савет „као владу Југославије на својој територији до време конституисања државе СХС“. Пашић је истовремено тражио од делегата да заједно са релевантним савезничким владама учине исто: да народе Западне Југославије признају као савезнике и да признају карактер противничке зараћене стране са добровољцима. Најавио је формирање заједничке владе и овластио Трумбића да до тог времена представља Народну скупштину СХС.
Великосрпство је такво Пашићево понашање коментарисало у негативном контексту, на начин на који је урадио све оно што је одбио када је то од њега раније тражио Југословенски одбор. Јасно је да се Пашићева линија према Југославији мењала у складу са жељама и притисцима „западних савезника”. Конференција је 9. новембра на крају прогласила успостављање, „чак и привремене, чак и непотпуне“, заједничке владе, која би прогласила и заједнички се супротставила италијанској окупацији „наше приморске територије“. У званичној декларацији стоји да је „национално јединство Срба, Хрвата и Словенаца свршен чин“. Велика Србија је у (Женевској) декларацији као веома значајну навела следећи став: „Данас и овим законом нова држава (Срби, Хрвати и Словенци) се појављује и представља као једна недељива државна јединица и члан слободног друштва. ” земље.” Нема више граница које нас раздвајају“. Женевска декларација завршавала се популистичким фразама: „Срби, Хрвати и Словенци! Наш вечни сан је истинит. Ми смо уједињени у слободи… Југославија! Нека наша млада, лепа и вољена Отаџбина вечно живи у слави и части међу народима.”
ТРОБОЈНА ЗАСТАВА
РАДИВОЈЕ Новаковић је у „Великој Србији” објавио Предлог устава Краљевине Србије у коме је посебно истакао да је „главна и једина сврха овог предлога уједињење свих Срба, Хрвата и Словенаца у државу”. Грб Краљевине Велике Србије је двоглави орао на црвеном штиту са краљевском круном. На прсима орла је грб Краљевине Србије: бели крст на црвеном пољу, а између два крака крста је пламен усмерен ка крсту. Државна застава има три боје: црвена на врху, плава у средини, бела на дну. Државна застава: државни грб на националној тробојној позадини. Државна вера је хришћанство… Српска црква је независна, на челу са патријархом…
СУТРА: САВЕЗНИЦИ СМАЊУЈУ РАТНУ ШТЕТУ НЕМАЧКОЈ
