СВЕТ ПРАВИ ВАКЦИНУ ПРОТИВ РАКА Интервју – добитник Нобелове награде за медицину за дело „Новости“

СВЕТ је на путу да створи вакцине против рака, аутоимуних болести и вероватно многих других болести. Ако се тај праг пређе, могло би да почне ново поглавље у историји човечанства, јер су горе поменуте болести неизлечиве од зоре човечанства и сваке године односе животе милиона људи широм планете. Биохемичарка Каталин Карико, добитница Нобелове награде за медицину 2023, коју је две године раније часопис „Тајм” прогласио једном од 100 најутицајнијих људи на свету, довела нас је до прага ове револуционарне терапије. Каталин Карико и Дру Вајсман добили су Нобелову награду за свој дугогодишњи научни рад, који је допринео развоју мРНК технологије, која је први пут коришћена за брзу производњу Цовид вакцине.

У интервјуу за „Новости“, на питање како коментарише чињеницу да постоје велики противници Цовид вакцина и да се њихова ефикасност доводи у питање, као и да је регистровано да могу да изазову миокардитис и тромбозу, он је рекао:

– То нема никакве везе са мРНК. Чак и пре сто година, пријављено је да неке вакцине имају нежељене ефекте. На пример, када је почела да се примењује вакцина против дифтерије, регистровано је да може да изазове менструацију код девојчица, а било је случајева и пријава психичких поремећаја. Стога, ови нежељени ефекти нису карактеристични за Цовид вакцину, већ су резултат имунолошког одговора појединца. Пре Цовид вакцине јавност није обраћала много пажње на нежељене ефекте вакцинације, јер пре пандемије вакцине никада нису масовно примењиване у светским размерама и за тако кратко време. Зато је важно нагласити да вакцине доносе више користи човечанству него штете. мРНА, само преноси „глас“ да би тело „прочитало“ и произвело одређени молекул вируса или неког другог поремећаја у телу који ће имуни систем препознати и научити да се заштити или елиминише.

Као биохемичар, зашто сте заинтересовани за проучавање РНК, која је овај део ланца иРНК?

– Још као дипломац сам живео у Мађарској и професор на Универзитету у Сегедину који је био шеф катедре за рибонуклеинске киселине ме је питао да ли желим да одбраним докторску дисертацију из те области, иако се бавим липидима (мастима). Слажем се и прихватам прилику за посао. Било је спонтано, не могу рећи да сам то изабрао или да сам имао визију. Када сам се 1985. преселио у САД и запослио се на Универзитету у Пенсилванији, почео сам да радим искључиво са мРНА (месинџер РНК). Оно што ме је навело да одаберем биохемију је то што сам рођена у малом граду у централној Мађарској, тако да сам одмалена била фасцинирана природом. Сваки дан долазим у контакт са животињама и биљкама. Гледао сам златне биљке кромпира, биљке у нашој башти, како расту, развијају се, доносе плодове, затим вену, па поново расту. У основној школи сам био најбољи из биологије и то је одредило мој даљи пут.

У својој аутобиографији истичете важност свог васпитања и свог тешког живота како у детињству тако и касније.

– Да, моја породица живи веома скромно. У малој кући нема воде. Отац му је био месар, а мајка рачуновођа. Завршили су само основну школу. Међутим, у моје време образовни систем у Мађарској је био веома добар. Свако ко жели да учи може, и ја сам то искористио. И сада сам захвалан свим наставницима, професорима и саветницима који су одрасли уз мене и увели ме у свет науке.

Шта вас је мотивисало да проучавате мРНА са таквом упорношћу и посвећеношћу?

– Убрзо сам схватио, кроз истраживање у раду са животињама, да би овај механизам „гласника“ РНК могао бити користан и за људске болести. Током година сам усавршавао, ревидирао и оптимизовао ово знање и чињеница да може бити корисно за лечење ме је стално гурала напред.

Током своје каријере наилазили сте на доста противљења, чак и на подсмех и претње искључењем, али ипак нисте одустали од науке?

– Да, то је тачно. Од родитеља нисам само научио да правим кобасице, већ сам научио и да је напоран рад неизоставан део живота. Такође, не бих успео да остварим своје циљеве да нисам читао књиге од своје 16. године. Они су веома важни. Од њих сам научио како да се носим са стресом, колико је важно да се фокусирате на оно што желите и да игноришете сву буку, спорове и непоштовање. Дакле, када научите шта треба да урадите сами и не очекујете то од других, можете постићи оно што сте зацртали. Научио сам и из самих експеримената.

С поносом истичете да сте постигли успех и као мајка и као супруга и да је подршка породице важна.

– Не бих била ово што сам данас без тако дивног мужа. Зато желим да поручим младим женама да када бирају животног партнера, водите рачуна да поштује њихове снове, јер је то веома важно. Десет година пре него што сам добио Нобелову награду, био сам приморан да се повучем са Универзитета у Пенсилванији, који ме се једноставно решио јер више нису хтели да финансирају моје истраживање. Али не дозвољавам другима да ми постављају правила и говоре шта ради, а шта не.

Његова ћерка Сузан Франсија освојила је две златне олимпијске медаље у веслању за Сједињене Државе.

– Тако је. Када смо живели у Мађарској, чување деце је било добро организовано тако да сам са три месеца могла да дам дете у вртић и наставим студије. То је још један важан разлог зашто никада не одустајем. Моја мајка је од детињства сама спремала оброке и усисавала кућу јер сам често ишао на посао. Протестовала ми је да је једина међу пријатељима то урадила. Научио сам је да је физичка активност важна колико и ментална, тако да је веома напорно вежбала. Уосталом, и ја сам трчао маратон и имао завидан резултат, иако ме сада ноге више не служе.

о Шта се променило у вашем животу након што сте добили Нобелову награду?

– Пуно путујем по свету и моја следећа станица је Берлин, где ћу учествовати на великом конгресу специјализованом за примену мРНК у производњи вакцина против аутоимуних болести. Недавно сам одржао презентацију на једном спортском стадиону за преко 60.000 ученика. То је за мене било ново, после толико година контроверзе. Оно што ме чини изненађеним и занимљивим је да сада чак и Бил Гејтс зна ко сам, па се понекад осећам као да сам Тејлор Свифт.