КАД БИ МОРАО да опишем личност мог блиског и драгог пријатеља Бранка Терзића, рекао бих да је он био одани православно-амерички Србин, велики промотер и активиста српске ствари и изузетан породичан човек.
Изнад свега, има добро срце и увек је спреман да помогне својим сународницима Србима. Виђао сам Бранка како често помаже српским студентима, привредницима и свештенству.
Бранка и његову супругу Џуди (рођену Антонић) сам први пут срео у Српској православној цркви у Санкт Петербургу. Луке у 16. улици у Вашингтону у јесен 1990. Бранко се преселио у престоницу када га је председник Џорџ В. Буш именовао за комесара Федералне регулаторне комисије за енергетику у септембру 1990. године, чиме је постао први српски држављанин на нивоу владе положај. Када је дошао у Вашингтон, понео је са собом значајно политичко и управљачко искуство. У Висконсину је служио као званичник Републиканске партије, као и у савезној влади као председавајући Државне казино асоцијације Висконсина и претходно као комесар Комисије за јавне службе Висконсина. Када се Бранко појавио у Вашингтону, већ је био познат у српској дијаспори. Србима у дијаспори је добро познато да је Бранко кум и краљевски помоћник Престолонаследника Њ.КВ Александра Србије. Престолонаследник је био Бранков и Јудин кум на венчању у Милвокију 1978. године.
Изглед младог пара Терзић је упечатљив – они су висок, елегантан и згодан пар. Била је посебна радост упознати их док су са троје деце: Александром, Јелисаветом и Бранком, дошли у цркву. Брзо су постали део српске заједнице и Бранко је чак једно време служио у црквеном одбору у Вашингтону, као што је раније служио у Милвокију.
СРЕЋА Бранко Терзић рођен је у британској окупационој зони у Немачкој 1947. године од оца Душана и мајке Оливере (рођене Бељаковић) Терзић. Три избеглице стигле су у Сједињене Државе 1950. године америчким војним бродом „Генерал Хахн” као евакуисане у Њу Орлеансу, Луизијана. По доласку, упознају новооткривеног рођака, Џоа Узелца, удовца без породице, који живи у Каунл Блуфсу у Ајови. Ту је рођена Бранкова млађа сестра Софија. Следеће године, Терзићева породица се преселила у Милвоки, у држави Висконсин, на наговор пријатеља који су се тамо већ настанили.
Бранко је завршио основну школу у Милвокију и похађао Универзитет Висконсин-Медисон и Универзитет Висконсин-Милвоки да би стекао диплому инжењера (после тога много година касније почасни докторат из инжењерства на Универзитету Висконсин-Милвоки). Како се Вијетнамски рат ближио крају, али је његов регрут још увек био на снази, Бранко се придружио резервном саставу војске Сједињених Држава (Национална гарда) 1970. и добио је дужност официра након завршетка курса на Војној академији у Висконсину. Бранко је служио од 1970. до 1990. и доспео у чин артиљеријског капетана уз додатне квалификације, поставши први резервни официр који је постао официр у иностранству, дипломатски аташе у источној Европи.
Познавајући Бранка дуги низ година, са сигурношћу могу рећи да је био и остао диван, топао и љубазан пријатељ, изузетно образован са широким познавањем многих тема. (Једном ми је рекао да је као дете прочитао оба тома енциклопедије.) Бранко је у суштини био човек из народа. Може слободно да разговара са председницима, краљевима и обичним људима које свакодневно среће. Током година, проводили смо много времена заједно, често у престижним клубовима у центру Вашингтона, Космос клубу и Националном прес клубу, разговарајући о разним темама, књигама и личностима. Бранкове изузетне конверзацијске вештине и способности повезивања учиниле су га мостом који повезује Србе у Србији и Србе у америчкој дијаспори.
Иако сам ретко сретао Алекса Мацаског, сваки пут је остављао исти утисак на мене, као елегантног, атрактивног и одличног професионалца. Када сам га први пут срео пре много година, одмах сам могао да замислим како се понашао у изузетно конкурентној новинарској професији. И заправо је успео, поставши утицајни српско-американац. Током своје каријере као издавач водећих новина у Охају, Цлевеланд Плаин Деалер, организовао је националне и глобалне политичке и друштвене догађаје.
Рођен је у Ворену, Охајо, 1937. као Александар Мачаски. Према Алексовој причи, његово српско презиме из Мачесић у Мачаска променио је „незналица“ која није разумела енглески језик његовог оца Ђорђа, што је резултирало тиме да је Мачесић постао Мацаски. Након што је похађао основну школу у Ворену, Алекс је 1971. године дипломирао маркетинг на Државном универзитету у Кливленду. Касније је такође добио почасне докторате на Државном универзитету у Кливленду, као и на Универзитету у Акрону, Универзитету Хајделберг и Ст. Владимир.
Алекс се заинтересовао за новинарство у младости, у почетку је радио као специјализовани репортер, често покривајући спортске догађаје. Придружио се Плаин Деалер-у 1960. године, прелазећи на руководећу улогу где је напредовао кроз компанију и на крају постао председник и главни уредник пре него што је отишао у пензију 2006. Само због овог достигнућа, сигурно ће остати упамћен као велики амерички Србин у аналима америчког новинарства.
АЛЕКС Мачаски је добио многа национална и међународна признања током своје истакнуте каријере. Међу његовим наградама су почасна медаља друштва Еллис Исланд Хонор Социети и увођење у Међународну кућу славних Кливленда 2010. године. Мацаскијеве добротворне и хуманитарне активности укључивале су служење у управном одбору, а касније и као председник организације Ортходок Цхристиан Цхаритиес Интернатионал. Именован је и за почасног конзула Републике Србије у Охају. Штавише, Алекс је предводио прикупљање средстава потребних за оснивање Српске културне баште у Кливленду, Охајо. Врт обухвата централну терасу, на којој се налази бронзани амблем Св. Саве, српског свеца, и осам додатних тераса, на којима се налазе бисте Николе Тесле, Милеве Марић, Краља Петра И, Иве Андрића, Исидора Секулића, Новака Ђоковића и других.
Када сам поново прочитао Алексову званичну биографију, у којој се спомиње да је он „талентовани музичар“, одмах сам се сетио инцидента од пре неколико година који се догодио док сам био на пролећном распусту у Сарасоти на Флориди. Ово је друштвено дружење локалних Срба које укључује музику и песму. Сазнао сам да је ова забава годишња прослава за породицу и пријатеље. Поред великог интересовања и љубави према српској музици, Мачаски је био и дугогодишњи потпредседник светски познатог Кливлендског симфонијског оркестра.
И дан-данас се живо сећам како је Алекса певала на српском. Као говорник, Алекс не може да говори српски без америчког акцента, али би му било савршено да пева српски, али са мало „старе” српске интонације коју су српски досељеници из Крајине донели са собом у Сједињене Државе. Гледајући га како пева, била сам дирнута његовом љубављу према свему српском, а посебно према музици. Алекса са страшћу и ентузијазмом пева старе песме српских досељеника, чувајући музичко наслеђе Срба који су пре једног века дошли у Америку.
ИЗУЗЕТНА ЛОКАЦИЈА
БРАНКО Терзић је постао међународно признати стручњак за енергетику и питања јавне тражње, чак је и председавао комитетом Економске комисије Уједињених нација за Европу (УНЕЦЕ) са делегатима из 56 земаља. Он је можда први и једини српски имигрантски извршни директор компаније која котира на њујоршкој берзи. Већи део своје каријере провео је као лидер глобалне енергетске политике у компанијама Делоитте и Туш. Бранкова каријера тако укључује истакнуте позиције у три света: влади, бизнису и српској дијаспори.
СУТРА: НАПОРИ ДА УЈЕДИНИМО СВЕ КОРИСНИКЕ
