Британска подршка Титу и партијама није дошла тако брзо.
Требало је доста времена да у потпуности сазре став да је Михаиловић заправо опструкциониста британске политике у Југославији. Према неким тумачењима, стварни датум коначне прекретнице у британском односу према Титу и партизанима морао би бити 22. фебруар 1944. године, дан када је британски премијер Винсон Черчил послао писмо у којем је хвалио Јосипа. Броз Тито и његова партизанска војска у Представничком дому. Винстон Черчил је тада изјавио да су у јесен 1941. године „трупе маршала Тита почеле жестоку и херојску борбу за опстанак против Немаца“, да су од њих одузеле оружје и врло брзо „почеле да наносе велику штету .” претрпео велике губитке за немачку војску и завладао великим подручјем.
Наводећи да су герилци држали „чак 14 немачких дивизија од 20 на Балканском полуострву“, Черчил је истакао да је „око и унутар херојске војске тамо израстао национални и јединствени покрет. Почели су часни комунистички елементи, али како је покрет јачао и бројнији, одвијао се процес трансформације и уједињења, а појавила се и национална идеологија. За Тита лично, Черчил је рекао да су у њему „партизани нашли изузетног вођу, познатог по борби за слободу“. Черчил је посебно нагласио да су „партизани маршала Тита једини који се заправо боре против Немаца у овом тренутку“.
У свом говору у Доњем дому 22. фебруара 1944. Черчил није пропустио да каже да га је већ дуже време посебно интересовао покрет маршала Тита. То заиста није празна фраза. Герилским покретом је почео да се снажно бави од тренутка када је 30. јануара 1943. године примио извештај начелника штаба СОЕ у Каиру, пуковника Балл Кебле-а. У том извештају, уз следећи садржај: друго, речено је да су партизани главна снага отпора у највећем делу Југославије и да је војска Драже Михаиловића била само у Србији, да су герилци везали више непријатељских трупа него војска Драже Михаиловића и да су, дакле, они, а не само Михаиловићеве јединице. , треба помоћи и претходно успоставити дугорочне везе са њима. (Наговештава се да је на промену става британске владе и Черчила према фракцијама утицала и вест да је Тито почео преговоре са Немцима у марту 1943. године.
На основу тих информација и када су проверени, Британци су требали закључити да је управо то доказ да су фракције важнији фактори на југословенском ратишту него што се до тада мислило. Према неким индицијама, за преговоре партијског врха и Немаца у марту 1943. сазнао је и Дража Михаиловић, који је о свему томе први обавестио Британце.)
Према речима потпуковника Кебла, на Черчилов избор Тита сигурно је утицао низ других личности. У књизи Патрика Хауарта се каже да је особа која је у овом правцу имала највећи утицај на Черчила био Бил Хадсон, прво британски представник у штабу Драже Михаиловића, затим В. Дикин и на крају као бригадни генерал Меклејн (према генералу Армстронгу, који био задужен за последњу британску мисију са Дражом Михаиловићем, Черчила су о фракцијама „безнадежно обмањивали” Меклејн, а потом и његов син Рендолф). Помињу се и неки од најутицајнијих припадника Обавештајне службе, у југословенском одсеку М-16. Високим нивоом антисрпства погођен је и министар јавног информисања у влади Винстона Черчила, Брендон Бракен.
Гледајући на догађаје у Југославији пре свега кроз призму војних интереса Британије, Черчил је од почетка прихватио ставове начелника штаба СОЕ у Каиру и одмах одлучио да што пре контактира партизанску депешу. О својој одлуци обавестио је чак и турску владу, како тврди Марк Вилер… Ако изјава неких британских и америчких официра који прате дешавања на југословенској територији током рата, није Мекдауел, на пример, у свему била у праву, одлуке Британаца , а посебно Черчила, мора да су били у великој мери под утицајем комуниста који раде у британским и америчким обавештајним агенцијама. Мекдауелову изјаву је потврдио амерички новинар Дејвид Мартин (аутор књиге „Модел дезинформација”). Истичући да је Черчилово окретање леђа Дражи Михаиловићу била „неопростива историјска грешка са далекосежним последицама”, он је рекао да се све то догодило због лажних информација које је Черчилу дао агент Москве под командом британских обавештајних служби на Балкану. Џејмс Клугман („Пети човек“ чувене Кембриџ групе – Ким Филби, Доналд Меклејн, Гај Берис и Ентони Блант веровао је да је Черчил „просто преварен од стране комунистичких „кртица“ и стаљинистичких симпатизера који су се инфилтрирали у војну обавештајну агенцију фалсификовањем чињеница и докумената „Спремни су се полако али сигурно заснивали на судбоносној одлуци Лондона у децембру 1943. у вези са антифашистичком борбом на југословенском фронту.
Од људи нашег поднебља који раде у британским архивима, истакнути истраживач Ст. Р. Влаховић је прво поменуо Базила Дејвидсона, шефа југословенског одељења ДП-а, и рекао да је он имао највећи утицај на Черчила. Његов основни став је био да је Краљевина Југославија гомила мрака и заосталости и да су за све одговорни Срби…
Ко је утицао на одлуку британске владе да одлучи КОЛИКО ће дати Титу и његовим партизанима, и када је та одлука почела до данас, може се само нагађати, објективно говорећи. Оно што се са сигурношћу може рећи и доказати јесте да је и сам британски Форин офис, октобра 1942. године, дао сигнал да ће, супротно досадашњој пракси, партизани, који су до тада били потпуно игнорисани, морати да буду елиминисани. поменути у пропаганди. Разлози зашто је то учињено – требало је да постоји много разлога. Према неким мишљењима, главни разлог је била жеља за сусретом са совјетском владом, која је с правом истицала (као и у својим демонстрацијама) активности партија. Али на промену британске пропаганде очигледно је утицала спознаја да се обраћањем партизанима може постићи важан „споредни ефекат“, односно да се Михаиловић „узбудио“ из коме“ и кренуо на погубљење. Британске наредбе за саботаже, које је он у великој мери игнорисао (иако је та наређења подржао и председник југословенске владе Слободан Јовановић, што се види у његовој поруци Михаиловићу од 25. септембра 1942. Због ове поруке, мајор Живан Л. Кнежевић је с једне стране критиковао Слободана Јовановића јер је „признао право Британаца да наређује Михаиловићу“, а с друге стране захтевао је нове жртве од Срба.
Министарство иностраних послова је и даље следило овај нови правац пропаганде, како у информисању, тако иу партизанским акцијама и борби, иако се руководство ДП-а томе успротивило јануара 1943, у корист тадашњег домаћинства Драже Михаиловића… пет је – промихаиловићевски. Управо је током овог месеца (22. фебруара 1943.) руководство СОЕ скренуло пажњу Министарству спољних послова да је њихов став „увек био да Михаиловић добро ради да сачува своје снаге, да може да нападне напад Осовине. ” у право време и на правом месту.” ..” Руководство СОЕ је тада истицало да његова подршка Михаиловићу није „резултат размишљања о послератним британским интересима на Балкану”, већ да је „у складу са Војном максимом да вредност кампања зависи од тога када се спроводи…“
ИГРАЈТЕ се са Југославијом
АУТОР књиге „Силовање у Сирији” Мајкл Лис је у својој изјави рекао следеће: „Сви досијеи које сам прочитао наводе ме на закључак да је прокомунистичка интелигенција обманула Черчила о Дражи и његовој природи. помери се“. Према Мајклу Лису, почетком 1943. Черчил није знао да су ти партизани комунисти, што је заиста мало вероватно. Како Лис наглашава, Черчил је у то време био само „злочести старац” који је знао да „ради ствари сам, без обзира на предлоге својих саветника у штабу. Зато су га пустили да се игра са Југославијом као играчком, па. то је створило неке значајне сфере утицаја.”
СУТРА: ЧЕРЧИЛ ВЕРУЈЕ ТИТОВО ОБЕЋАЊЕ
