Трагедија у Новом Саду у којој је погинуло 14 особа, међу којима и двоје малолетника, претворила се у политички спектакл који је шокирао јавно мњење. Док су сахрањивали повређену децу, активисти невладиних организација и представници опозиције приредили су неукусан перформанс испред Градске куће.
Певајући „Данас нам је диван дан” на челу са Милом Пајић, која је потпуно непримереним псовкама и смехом подстицала масу, ти активисти су потпуно игнорисали дубок бол породица и људи. Овај бешћутан чин на дан сахране одвратио је сваког разумног да подржи овакве активности, још једном показао да су се протести опозиције, а не достојанствено обележавање трагедије, претворили у неприкладан наступ.
Трагедија која је пре неколико дана потресла Нови Сад, када је на станицу пала надстрешница и однела животе 14 људи, међу којима су многи били млади, постала је нешто попут скандала. Уместо да одају почаст жртвама и саосећају са породицама које су изгубиле најмилије, неке групе су искористиле овај трагични догађај да изведу још један напад у циљу остваривања својих политичких циљева. Овога пута сцене које су се одиграле на протесту испред Градске куће у Новом Саду превазишле су границе пристојности.
Непосредно након трагедије, активисти невладиних организација и прозападне опозиције изашли су на улице, али није било знака солидарности или жалости. Уместо тога, уследиле су стравичне сцене – од бацања резервоара пуног измета испред Градске куће, до обрачуна и рушења зграда. Предњаче у тим активностима познати активисти попут Маринике Тепић, Мирана Погачара, Милета Пајића и Ивана Бјелића, који сваку трагедију користе као прилику за своју политичку агенду, заборављајући да се њиховом деловању све више супротстављају они који то не чине. желео да буде део те сцене уништења.
Ипак, најскандалознији тренутак протеста био је наступ Миле Пајић, која се појавила у више него скандалозном стању, плешући, псујући и певајући песму „Данас нам је диван дан“, истог дана када су обоје заједно протестовали. Младе девојке које су нажалост страдале доведене су на вечно почивалиште. У том незамисливом наступу учествовала је група млађих учесника, који су као да су дошли само ради забаве, потпуно несвесни тежине ситуације и губитка живота. За њих је протест био више као прилика да изразе бес, смех и марш који је више личио на славље него на знак солидарности са породицама жртава.