СТАВОВИ према приступању Војводине српској федерацији јасније су наглашени на седници антифашистичког Конгреса народног ослобођења Србије.
У свом поздравном говору 9. новембра 1944. године Јован Веселинов је истакао да је на многим конференцијама и конвенцијама „народ проглашавао аутономију Војводине у оквиру федералне јединице у Јужној приватној”. Веселинов је истакао жељу војвођанских Срба „који су уско повезани са својом браћом са ове стране Саве и Дунава“ да „са својом браћом Србима, са слободном демократском Србијом, имају што боље односе“. Дан касније, 10. новембра 1944. године, Александар Ранковић је у свом извештају „Политичка позиција Србије и задаци антифашистичког Српског народноослободилачког конгреса“ недвосмислено истакао да ће „војвођански проблем бити решен“. од самих Војвођана и то на начин да ће истовремено јачати односе са Србијом и гарантовати посебна специфична права која произилазе из посебног специфичног положаја Војводине”.
Даљи корак је направљен од 10. децембра. децембра 1944. у Новом Саду, на првом састанку Уједињеног народноослободилачког фронта Војводине. Јован Веселинов је том приликом још једном истакао задовољство што ће „Војводина добити аутономију у оквиру федералне јединице“. Истичући да ће се „сва специфична питања наше Војводине” решавати у оквиру аутономије, Веселинов је истакао да ће народ имати могућност „да каже којој федералној јединици жели да се придружи”. Према његовом мишљењу, „већина наших Војвођана жели боље односе са нашом браћом у Србији“.
Веселинов је истовремено упозорио да аутономију треба „правилно схватити“ и чувати се „сваког уског сепаратизма који је штетан за Војводину и нашу земљу“.
По престанку војне власти (15. фебруара 1945), највиша власт покрајине према одлукама и директивама АВНОЈ-а и НКОЈ-а била је у рукама Народноослободилачког одбора Владе Војводине. Међутим, и поред широких овлашћења која ова агенција има (доношење одлука, директива од општег значаја, надзор над радом обласних народноослободилачких одбора), питање политичког статуса покрајине у демократској федерацији Југославије још увек није „ отворена” и решена.
ПРОТИВ вишемесечног чекања и одлагања, питање коначног решавања политичког и територијалног статуса Војводине у оквиру Југословенске федерације решено је за само неколико дана прве недеље априла 1945. Као и увек до тада, КПЈ је преузела вођство у дефинисање политичких позиција које су касније обављале државне агенције као техничке, процедуралне послове. У „Резолуцији” Седме покрајинске конференције КПЈ (5-6. априла 1945. године) јасно је наведено да је Конференција „једногласно прогласила укључење аутономне Војводине у српску федерацију”. КПЈ је такво решење протумачила као оно које „највише одговара интересима Војвођана и целе наше нове Титове Југославије“. Истовремено, такав став је синоним за одлуку да се војвођанска партијска организација укључи у „Састав КП Србије”.
Ставове Седме покрајинске конференције КПЈ потврдио је 6. априла 1945. начелник Штаба НОО Војводине. Током расправе о питању слања делегације на ванредно заседање АСНО Србије, истакнута је јединствена перспектива да су „национални, географски и политички моменти” директно одредили спајање Аутономне покрајине Војводине у састав Српске федерације. Начелник војвођанског НОО је закључио „да Војводина треба да буде у саставу федералне јединице Србије“, да у Србији Војводина има „пуну аутономију као аутономна покрајина“, да однос Срба и Хрватске мора бити „складан и братски на основу потпуне равноправности“, док остале националне мањине уживају „сва права у аутономној Војводини“, питање Барање остаје „отворено док тамошњи народ сам не одлучи о својој припадности“. Том приликом већина чланова Главног НОО Војводине изнела је мишљење да Барања треба да буде „у саставу хрватског савеза“.
Већ следећег дана, 7. априла 1945. године, војвођанска делегација је на ванредној седници АСНО Србије донела декларацију о приступању „аутономне Војводине Српској федерацији“. Образлажући једногласну одлуку главних чланова НОО Војводине да оду у Београд, Ј. Веселинов је напоменуо да ће у кратком року бити сазвано Покрајинско веће Војводине, које ће донети „ауторитативну званичну одлуку о приступању Војводине демократској Србији”. биће спроведени изабрани посланици Војводине у АСНО Србије и број војвођанских парламентараца у АВНОЈ-у допуњени. Изјаву главног делегата НОО Војводине пратила је и Резолуција АСНО Србије, у којој је „срдачно поздрављена једногласна одлука ГНООВ-а да Војводина као аутономна покрајина буде саставни део федералне јединице Србије“. .” Савет је изразио „пуно уверење” да је ова одлука у складу са „жељама свих народа Војводине”, „препознајући неопходност” да Војводина добије статус „аутономне покрајине у оквиру демократске Србије”. договорено о равноправности народа и народности, признавању права етничких мањина, кажњавању злочинаца и службеника „окупационог режима“, радикалном решењу немачког проблема (за већину Немаца „у нашој земљи више нема места ”) .
Расписани избори у народне одборе, које је главни војвођански НОО заказао за 16. мај 1945. године, додатно су подстакли процес обликовања територије аутономне Војводине. Хрватско министарство привремене владе ДФЈ затражило је одлагање избора и овај захтев је образложило потребом да се прво разграничи граница између Хрватске и Војводине.
Упозорење да у оквиру Војводине постоје „поједина подручја Хрватске која никада нису припадала Војводини” прихватио је и директор војвођанског НОО. Донетом одлуком Барања је избачена из састава Војводине. Сложена питања разграничења у Срему и северозападној Бачкој решавала је Комисија председника АВНОЈ-а за утврђивање границе између Војводине и Хрватске, основана 19. јуна 1945. године.
На првој седници Већа народних посланика Војводине, одржаној 30. и 31. јула 1945. године, акламацијом је донета одлука о учлањењу аутономне Војводине у састав Српске федерације. Савет је прихватио Декларацију главног делегата НОО Војводине, издату 7. априла 1945. године АСНО Србије, у којој су „Војвођани изразили жељу да она уђе у састав Србије“, и затражио да АВНОЈ „одговори на жељама Војвођана и донео одлуку да се Аутономна Покрајина Војводина припоји Српској федерацији“. Са скупштинске седнице, након разговора декларативног карактера представника Хрвата, Мађара, Русина, Румуна, Словака и Јевреја који живе у Војводини, упућен је телеграм Влади државе Србије следећег садржаја: „Савет представника Војвођани су једногласно и са одушевљењем изнели предлог да Војводина као аутономна покрајина уђе у састав Савеза Србије у ДФЈ, упутивши братски и пријатељски поздрав Народној Влади Србије. Војвођани ће свом снагом помоћи Народној влади Србије да изгради и ојача српску федерацију у оквиру ДФЈ.” За разлику од Декларације Главног НОО Војводине о спремности да се аутономна Војводина припоји Српској федерацији и Резолуције АСНО Србије о прихватању те декларације, Одлука Скупштине народних посланика Војводине је акт. акт са највећим правним дејством.
ПОСЕБНИ ЗАКОНИ
ТРЕЋА седница АВНОЈ-а (7. августа 1945) једногласно је прихватила одлуку Већа народних посланика Војводине о инкорпорацији аутономне Војводине у српску федерацију у границама које је „посебним законом” одредила Привремена народна скупштина. Председник Народне скупштине Србије је 28. августа 1945. године потврдио присаједињење Војводине Србији. Тако је завршен процес прикључења Војводине Србији. Аутономна Војводина није чланица федерације и саставни је део федерације, али је у савез ушла као аутономна јединица у саставу Србије.
СУТРА: ВОЈНА УПРАВА НА КОСМЕТУ И ЗАБРАНА УЛАЗА ЉУДИМА ЈЕЛОВНИКА
