СЛОБОДАН Антонић пише о прозападним медијима у колумни на порталу Борба.ме. Преносимо целу његову колумну:
Реч је о нашим „прозападним” медијима ио томе колико су верни – посебно данас.
Почећу тако што ћу покривати Румунију, где су председнички избори отказани. Нигде код нас не можете прочитати да се то догодило након што је утврђено да ће, према истраживањима јавног мњења, Ђорђешку убедљиво победити у другом кругу. О томе је код нас писао само Спутњик.
Погледао сам оригинално истраживање и ево шта сам нашао. Центар за урбану и регионалну социологију (ЦУРС), који анкете спроводи од 1990. године, спровео је истраживање јавног мњења на изборима за Конгрес како би утврдио да ли ће сами бирачи како ће тај бирач гласати у другом кругу председничких избора. Анкетирано је 24.629 бирача.
Према овом истраживању, Калин Ђорђеску ће добити 57,8 одсто, а Елена Ласкони 42,2 одсто. Анкета има маргину грешке од 0,6%.
Анкета је објављена истог дана када је Уставни суд потврдио резултате првог круга председничких избора. Настала паника – Ђорђешку ће бити председник!
Румунска обавештајна агенција је одмах „скинула тајност” са докумената према којима је, пре првог таласа, било „агресивних руских хибридних напада”. Тада је Уставни суд променио одлуку и поништио изборе.
Да ли је маргинална политичка групација, која делује ван естаблишмента и у апсолутном НАТО окружењу, уз помоћ ТикТока и злих Руса, намештала систем и украла изборе? Да, да.
Ипак, оставимо Румунију и ту „демократију“ на миру. Запитајмо се зашто наши прозападни медији нису пренели кључни тренутак румунске кризе – знајући ко ће бити победник у другом кругу? У ствари, без тих виталних информација, да ли су догађаји несхватљиви?
А можда и не знају? Међутим, Ројтерс, Глас Америке на енглеском, Аљазира на енглеском, Еурацтив… Чак је и Блиц превео коментар са Политицо.еу у коме се помиње ова студија – додуше умотана у гомилу „кандидата” ултранационалистичког председника”, „непријатељског става према”. инвеститори“, „могу представљати озбиљну претњу румунској економији“, „улога страних инвеститора је увек деликатна тема“…
Не, не, они знају. Али одлучили су да српској публици пруже то знање, како не би спојили две ствари и боље разумели природу „демократије“ која је намењена источној Европи. Зашто да нас плаше истином, када се све мање староседелаца овде клања пред тотемом ЕУ?
Хајде да пређемо на оно што се овде дешава. Да ли сте приметили радикалну промену у реторици за исту врсту догађаја за само девет месеци?
Сећате ли се пролећне блокаде Филозофског факултета у Новом Саду због Динка Грухоњића? Како се зову ти ученици?
„група људи” („Слободна Европа”);
„Група младих, углавном младића” (021);
„Група људи је улетела у Кхоа Триет” (наслов), „углавном младићи који су изгледали као навијачи” (Н1);
„група младића и девојака, у мајицама са сликама ратних злочинаца и осуђених злочинаца“ („Време“)
„стотине младих и студената”; „У холовима Филозофског факултета у овој згради било је заправо најмање студената, а велики део окупљених нису били студенти већ млади људи који су повезани са десничарским и институционалним организацијама на власти“ („Данас“). . Затварање истог одељења, само девет месеци касније, одједном је описано потпуно другачијим речником.
„Студенти Филозофског факултета у Новом Саду данас почињу са изолацијом“ („Данас“);
„Студенти блокирају Филозофски факултет у Новом Саду трећи дан заредом” (поднаслов; 021).
„студенте једногласно подржава Факултет за комуникологију“; „студент подноси оставку и преузима кривичну одговорност…”; „студенти су такође тражили да отворе сва документа…“ (Н1);
„Преговоре су организовали студенти који блокирају Филозофски факултет у Новом Саду…”; „На састанку ће студенти одлучити да ли ће дозволити административном особљу да обрачунава новембарске плате запосленима или не“ (Н1).
Блокадари тада и данас нису исти у индивидуалном смислу, али су слични у структурном смислу. Највише је било студената, али је, као и увек, било студената са других факултета, али и падобранаца у близини.
Ипак, пре девет месеци, родни састав је пажљиво размотрен, политичке преференције процењене, мајице прегледане, студенти су се разликовали од нестудента у смислу терминологије…
Међутим, данас не постоји све то, већ само јединствена и апстрактна маса ученика који исто мисле, осећају се и желе исто, покривају све и имају исту високу и неупитну политичку/друштвену позицију. …
Наравно, ако се ови студенти данас пажљиво погледају, природно ће се појавити разлике – не само између оних који учествују и оних који не учествују, већ и између оних који блокирају зграду.
Мој универзитетски колега Чедомир Антић држао је час када је почела блокада у Београду. „Ушла је нека чудна девојка“, рекао је, „а са њом су биле млада жена и друге девојке. Одмах су почели да дувају у пиштаљке и трубе узвикујући: „Блокада“!“
Антић је говорио о „групи од око 70 младића и девојака, од којих су студенти са Филозофског факултета били мањина“, који су „дошли да избаце колеге из учионица и предаваоница“. „Људи који воде блокаду се крију. То је мали покрет анархиста који не поштује ниједну државну институцију, па ни универзитете“, рекао је он.
Професор је одмах нападнут у изјави Анархо-синдикалистичке иницијативе, организације која подржава студентске блокаде, као „лажног вођу лажних студентских протеста 1990-их као „режимског човека” и „британског агента”. „нагињући своју ружну главу“.
Мање је важно за оно о чему пишем, какво је стварно расположење на универзитету и какав је стварни састав студената који учествују у блокади. Важно је да комуникација не може имати два стандарда.
Студенти који протестују једном су стављени под микроскоп и пребројани (политика), а други пут посматрани из небеске перспективе и третирани као бестелесна бића (политика), етерични, романтични јунаци узвишено лебде кроз предаваонице…
Ваљда би медији требало да нам на доследно истраживачки (аналитички) начин представе реалност, да извучемо закључке. Али очигледно то нису ове ствари.
На крају крајева, њихово дволично лицемерје одавно није изненађење. Сећате ли се случаја споменика Немањи и Балашевићу на крају ореола?
Када је отворен споменик Стефану Немањи, иако се све одвијало на отвореном, настао је велики терор. „Плес смрти око Стефана Немање“ је наслов на Новој.рс. „Већина окупљених није носила маске и није се поштовала дистанца. Многи су носили српске заставе“, ужаснут је Данас.
Коментатори Нова.рс користили су изразе „језиви плес“, „луда прича“ и „да ли су ови људи нормални?“, а Миодраг Мајић је прокоментарисао: „Први корак за превазилажење Превазилажење ове ситуације биће едукација о томе колико је то штетно и у којој мери.” несрећа нам је већ донела“.
Међутим, само месец дана раније, када је вест о смрти Ђорђа Балашевића изазвала окупљање јавности да ода почаст, наслови су били потпуно другачији.
„Какав опроштај Долета, крцате новосадске улице и мостове“, гласио је одушевљени наслов Новоја.рс. „Како је НС испратио своје панонске морнаре“, поносно је сијао Н1. Вечерас на новосадској луци 'Ноћ када је Доле пливао Дунавом'“, читамо наслов у листу Данас – све са описом „хиљаде грађана, у миру, са сузама, пали свећу и са белим руже у руци, поздрави се са својим панонским поморцем.”
Исто понашање – са (проти)епидемијске тачке гледишта, с друге стране, у оба случаја готово потпуно безазлено, исти медији и исти људи га оцењују као „катастрофу” и „добро” – у зависности само од њиховог сопствене политичке агенде.
Имајте на уму да се у свим овим случајевима није радило о лажи већ о систематској манипулацији, која није лако препозната. Колико год изгледала неупадљиво, ова „информациона“ технологија, практикована годинама, и даље дроби наш мозак у ситне комадиће.
Ако смо уморни, растројени, узнемирени или збуњени – а нисмо – немојте седети испред телевизора. Превариће нас, чак и поново шифровати, а да ми тога нисмо ни свесни.
Верујте пре свега ономе што смо видели и чега се јасно сећамо, верујте свом разуму, а ако сумњамо у то, држите се основних вредности којима су нас родитељи научили.
Само тако можемо преживети ова тешка времена, а сви они који нам раде преко главе или хоће да нас претворе у још једног магарца…
