ОСИМ војних свештеника, којих је у редовима српске војске током Првог светског рата било 192, не зна се број свештеника који су учествовали у устанцима у земљама које је Србија окупирала.
У највећем од ових покрета, изузетном догађају у европским размерама, Топличком устанку (1917), вођа Јабланичког одреда био је свештеник из Барбатовца, поп Димитрије Димитријевић, пре рата познат као „Мита Комита“. Далеке 1912. године био је један од добровољаца за ослобађање родне Ђаковице. Понекад носи огртач, чак и капут. Бугари су га ухватили док је покушавао да се пробије са окупираних територија на српске положаје на Солунском фронту. Убијен је у Нишу, децембра 1917. Топлићкој побуњеничкој групи припадао је и Скадаров претходник Глигорије Којашевић.
Аустроугарски и бугарски окупатори знали су за утицај Српске цркве на окупираним просторима. Конрад фон Хецендорф, врховни секретар Двојне монархије, писао је да српски свештеници и сви „политизатори“ „морају бити уништени“. Бугарске војне власти су истицале да „све српско треба да буде уништено” и да „српски свештеници представљају суштински израз српске свести”. Хабзбуршкој војсци је наређено да све заробљене мушкарце од 16 до 45 година, као и све свештенство млађе од 60 година, пошаље у притвор међу цивиле који су напуштали повлачење кроз Албанију и покушавали да се врате кућама.
Око 51% укупног свештенства Српске цркве страдало је као директна последица рата (убијени, мртви, затворени, заточени, избегли). Побијено је 368 свештеника, а 552 српска манастира и цркве су порушена, опљачкана и оскрнављена, док су монаси и свештеници који су у њима остали били под помним надзором.
У КРАЉЕВИНИ СХС и Краљевини Југославији остварен је главни српски идеал 19. века, ослобођење и јединство српског народа. Обновљена је и Патријаршија која је ујединила до тада подељене делове Српске православне цркве. Међутим, држава је, као и у Краљевини Србији, брзо показала намеру да одлучује о унутрашњим стварима Цркве.
Уговорна криза из 1937. године изазвала је огорчен, отворен сукоб између СПЦ и југословенске државе. Страх Српске цркве и јавности од повлачења државе пред претњом римокатоличког прозелитизма подсећао је на сукоб из времена свргавања митрополита Михаила. Овога пута Црква је била одлучнија и добила је подршку јаке опозиције. За разлику од краља Милана Обреновића и Стојана Новаковића, кнез Павле Карађорђевић и Милан Стојадиновић, суочени са спремношћу Цркве да прекине везе са државом и одлуком присталица уговора, одлучили су да се повуку. Тек након што је влада напустила уговор, односи између Цркве и државе су се побољшали.
Тензије између Српске цркве и југословенске државе настављене су након споразума Цветковић–Мачек, којим је влада предала српске крајеве новооснованој Бановини Хрватској. Дакле, однос између Цркве и државе био је сукобљен већ када је Југославија потписала споразум о приступању Тројном пакту. То је свакако допринело подршци Архијерејском синоду у рушењу викара кнеза Павла Карађорђевића и владе Драгише Цветковића у војном пучу 27. марта 1941. године.
* * * * * * * * * * *
Братство крста и мача у борби за слободу
ИСТОРИЈСКО искуство Српске православне цркве потврђује сву сложеност односа Цркве и државе. У својој 800 година дугој историји, СПЦ је више времена провела у муслиманским и римокатоличким царствима, под окупационим режимима и атеистичким, војним диктатурама, него у држави средњовековних Немањића, или у модерним српским државама. Почев од краја 16. века, од устанка патријарха Јована Кантула, устанка српског Баната под вођством вршачког епископа Теодора и спаљивања моштију Светог Саве, могло би се рећи, у оквиру своје сложености и разноврсности. историјско искуство устаничког историјског наслеђа Српске православне цркве. У наредним вековима пружаће упоран и понекад оружани отпор Османском царству. „Братство крста и мача” у борби „за крст часни и слободу златну” наставиће се и после укидања Пећке патријаршије. То би се најјасније видело у Црној Гори под епископима из куће Петровића, као и током устанака у којима је Србија обнављана. И током 19. века свештеници ће наставити да се појављују као вође устанака у Босни и Херцеговини и Старој Србији, земљама које су још увек биле под османском влашћу. Хабзбуршко царство је било успешније у стављању СПЦ под државну контролу. Међутим, наишла је и на оружани отпор, у чему су учествовала и српско свештенство, када је ушла у Србију и Црну Гору током Првог светског рата. То би се поновило током Другог светског рата. Учешће Српске цркве у устанку 1941. не може се разумети ван овог историјског контекста.
СРПСКА Црква је знала да изазове жестоке сукобе са државом коју сматра својом. То су потврдиле и криза изазвана рушењем митрополита Михаила и јерархије (1881), криза Конкордата (1937) и подршка преврату СПЦ 27. марта 1941. године.
Српска црква је толико дуго била брутално потискивана и једва толерисана, да ће се после обнове српских држава добровољно потчинити власти и прихватити њен одлучујући утицај. У томе постоји значајна разлика, на пример, из историје Руске православне цркве, после њеног ослобођења од татарског јарма и пораза у сукобу са царевима у 20. веку, посебно у „саборском периоду“. била блиско повезана са државом све док није претрпела репресију од стране бољшевика у Совјетском Савезу. У новом веку, устаничка историјска заоставштина Српске цркве најбоље је изражена кроз личности и дела епископа Петра ИИ Петровића Његоша, Михаила Јовановића, Светог Николаја Жичког и Аве Светог Јустина Ћелијског.
