Постоји још једно занимљиво питање, а то је ко је препознао Павелића у ресторану Ел Циерво, у Буенос Ајресу.
Према Благојевом сећању, када је први пут видео Павелића у том ресторану, имао је доста недоумица, јер се потпуно променио, био је веома стар и изгледао другачије од ратних фотографија, па је замолио Милана Гаћешу за помоћ да препозна него. рекао да би му сестра могла помоћи боље него он сам, због чега су једног дана прво сели да разговарају са Миланом, који га је одмах препознао, а сутрадан са Милевом, која је тачно истакла Павелића. Овако се присећа Благоје потврђивања идентитета човека којег је тражио.
Благоје је потражио помоћ, јер није имао намеру да грешком одузме туђи живот, а живог га никада у животу није видео.
У интервјуу Милеви, на РТС-у, у емисији „Око Магазин“, није било сумње да ли је препознала Павелића, међутим Милорад Ћулафић је тврдио, оно што је морао знати из ћаскања са њом, да је Милева негирала да је она онај који је Благоју потврдио Павелићев идентитет у ресторану Ел Циерво, пошто је само једном била тамо са братом и када је да Павелића није било. У сваком случају, ако Милева тврди да није била са Благојем у Ел Циерву да би потврдила Павелићев идентитет, онда нам остаје закључак да је и сам Благоје – након што је често боравио у том месту и проучавао Поглавниково кретање – сазнао да је то човек кога је тражио.
Једна анегдота још једном потврђује лојалност групе и пакт ћутања. У разговору са Миланом Колувијом, координатором покрета „Четници у свету” 2024. године, рекао ми је да је 1984. године имао прилику да отпутује у Аргентину, у Буенос Ајрес. Обишао је некадашњу цркву Светог Саве, разговарао са групом људи, међу којима је и Благоје, којег је запамтио по изразу лица. Милан се не плаши да јој постави штетно питање. Рекао им је да зна и да је Павелића убио четник у Буенос Ајресу, али да не зна ко је то. Приметио је да је група била потпуно тиха када је била суочена са питањем. Одмах је приметио сумњу и сви су изјавили да немају никаквих информација о томе. Ово је још један директан доказ прећутног договора ове мале групе.
ВЛАДИМИР Иванишевић, Цетињанин, који је Благоја упознао у Риму 1946. године, од када су се спријатељили, након Благојеве смрти, објавио је неколико текстова у различитим свјетским новинама, у којима открива детаље о атентату. Чекао је да му пријатељ умре, у анализи прича било је извесних неслагања, иако се у његовим сопственим речима могла приметити и апсолутна подударност у природи.
У фебруару 2000. године Иванишевић је написао чланак у часопису „Српски погледи” у којем је навео да су лажне изјаве југословенских комуниста који су рекли да је амбасада у Буенос Ајресу организовала Павелићево убиство, али да су четници пуцали. него.
Ова изјава у потпуности одговара Милевиној изјави. С друге стране, Иванишевић тврди да су нацистичке новине писале да је југословенска тајна полиција Удба извршила атентат, а ту лаж је прихватила југословенска штампа која је била под контролом Удбе. Он је указао на један од југословенских листова, подгоричку Побједу, који је 14 пута писао о атентату користећи много лажи и пристрасности. Чак су атентат приписали човеку по имену Жарко, којег је у ту мисију послала југословенска влада.
Поводом пакта ћутања који је постојао у малој српској заједници у Аргентини, Иванишевић је рекао да се за Павелићево убиство знало и да се често причало, али је све учињено у највећој тајности да се не разоткрије аргентинска влада. Осим тога, навео је да се велики број усташа инфилтрирао у аргентинске медије, где стално нападају и клевећу Србе, те је то разлог зашто ниједан аргентински лист не жели да објављује чланке новина на српском језику.
Што се тиче потврђивања Павелићевог идентитета, Иванишевић је у тексту изразио потешкоће да га препозна из више разлога. Прво, никада га у животу нису видели, иако су знали за његове злочине над Србима. Друго, усташе су живеле у овој земљи под лажним идентитетом, што је додатно отежавало потрагу.
Постоје нека питања која треба разјаснити, у томе што се Иванишевићева прича не поклапа са Благојевом. Први се односи на датум атентата, забележен као 10. април 1957. Иванишевићева верзија је позната у народу и преношена у медијима, али то није верзија коју је Благоје Јововић открио. Иванишевић је објаснио да је за датум изабран 9. април, уочи годишњице проглашења марионетске државе НДХ, а да је план био да се изврши атентат у Паломару, за који је датум изабран симболично 10. април није требало да буде дан славља већ дан жалости. Ипак, изгледа да се Павелић до поподнева вратио кући са супругом и ћерком Вишњом. Јововић и Кривокапић, људи који стоје иза њега, сматрали су да атентат, како су планирали, на железничкој станици није била добра идеја, јер је аутобус чекало превише људи, а вероватно ће их бити још. убијен, међу којима су и његова супруга и ћерка, због чега су је сутрадан запросили.
Ова широко распрострањена верзија је нетачна.
Прво, Благоје је рекао да је датум атентата 9. април и да не мисли да су се десили неки догађаји који би их спречили да тог дана остваре своје планове. Он је у интервјуу Бурзановићу, новинару из Црне Горе, открио да се атентат догодио 9. априла. У писму које је у исто време писало Радовану Караџићу, поново је навео 9. април као дан атентата. Благоје се изненадио када се сутрадан то није помињало ни у једном медију, што је открило да су начелника можда крили на један дан, али да је његово здравствено стање лоше и то је коначно доспело у медије и вест је постала позната целом свету. . свет.
ДРУГО, Иванишевић је тврдио да је Јков Јововић организовао план за убиство Павелића и замолио двојицу да се јаве као џелати. Важно је разјаснити ову верзију. Благоје је био у одличном односу и дивио се лику Јкова Јововића, рођака у родном Косићу, са којим је неколико година раније планирао атентат на Павелића, али због кога, разумом. околности, одсуства због дугих путовања као поморски капетан и због рака од којег је боловао – ипак су одлучили да не може да буде члан групе 1957. Јков је преминуо 1958. од последица рака. Благоје је био и саветник и извршилац плана. Не само да Јков није учествовао у операцији, већ није учествовала ни Милева. Милева никада није укључила Јкова у план када је разговарала са медијима.
Треће, Иванишевић је истакао да су одлучили да га убију на станици Паломара. Не звучи као добар план да се убиство догоди на железничкој станици, усред гужве, јер ни они то не би желели да ураде у Буенос Ајресу, где су усред огромне гужве могао се лакше сакрити. Планирање атентата на очиглед свих, на месту 27 км од Буенос Ајреса, без могућности да се одмах укрцају на други воз, довело би их до крајње опасне и реалне ситуације . Они, Мило и Благоје, изабрали су мрачне улице у близини Павелићеве куће, да, ако се нешто лоше деси, нађе пут до своје куће да им да времена да побегну.
ПОДАЦИ ИЗ ПРВЕ РУКЕ
О потрази за Павелићем у Буенос Ајресу Владимир Иванишевић је писао да је бивши италијански генерал, који је познавао Павелића, почетком 1957. открио да је његов стари пријатељ био у Буенос Ајресу. Све информације које је имао генерал је дао свом пријатељу Јову Џањевићу, српском имигранту из Подгорице, који је као ратни добровољац напустио Аргентину да би се придружио југословенској војсци и касније се вратио у земљу. На тај начин је дошао до важних података о Павелићу, као што су: где је био дању, где је живео, где је вечерао и кога је срео. Када је Благоје контактирао Јову, добио је непроцењиве информације из прве руке.
СУТРА: ПУТЕ ИЗ Аргентине У ШПАНИЈУ
