14. конгрес СКЈ био је прави, а не само симболични почетак краја Југославије.
И то се десило у тој јединој партији, означеној као водећа политичка и идеолошка снага, у централној и матичној структури власти и процеса одлучивања, а не само у неким групама и маргиналним друштвеним структурама. Ово поставља питање стварне улоге те странке у судбини Југославије, од њеног оснивања до њеног нестанка.
Десет година након оснивања Југославије, КПЈ је на Дрезденском конгресу (1928) заузела став да треба поделити земљу, као империјску творевину, и никада није поништила своју одлуку. Било је неких прилагођавања – на форуму за раздвајање и на Петој земаљској конференцији – више од одлагања одлуке о Дрездену, због фашистичке опасности и ратних услова, али не и одбацивања. Напротив, по свему се показало да је коначно, на 14. узастопном партијском конгресу, спроведено или оперативно почело да се спроводи.
У ствари, Комунистичка интернационала је започела ову борбу на свом првом конгресу 1919. године, када је Лењин изнео тезу о постојању потлачених народа и народа тлачитеља.
Аустромарксисти, који су у Комунистичкој интернационали били задужени за Балкан, ту опресивну улогу у Југославији одмах су приписали српском народу, а сви остали, да постоје, а да не постоје, су угњетавани. Сима Марковић је упорно подржавао ово бизарно тумачење, инсистирајући на теоријском аргументу да се експлоатација одвија од развијених до неразвијених земаља, и полемишући са Стаљином и Зиновјевом, све док није распуштен 1939. у Москви, по једној од Брозових „особина”. .
КПЈ је, Иначе, успешно организовала НОБ против окупатора, али и учествовала у грађанском рату, касније успоставивши социјалистичку Југославију и њоме владајући скоро пола века. Искрено говорећи, током те владавине било је важних резултата, посебно у погледу материјалног развоја земље, али је остала једна велика грешка, назовимо је „конструктивна” – нерешен национални проблем већине српског становништва у тој земљи.
Од многих познатих аргумената наводимо само да савезна држава функционише по принципу „консензус минус један“, односно консензус против једног, а неки македонски политичари су то открили у форми фразе о бескрупулозном, гласи: антисрпског савеза. Резултати тих механизама и политика видљиви су и данас у свим државама – покрајинама и бившим републикама, осим у Војводини, где је тај процес зауставио јогурт, иначе ће бити бучан као у другим местима.
И ево, у том предбрачном периоду, ту је Преостала странка, са последњим и стога историјским 14. Конгресом, ми смо скоро 35 година у размаку. Његов ток је представљен у овом „Историјском додатку“ и вреди га подсетити како бисмо препознали процесе који се одвијају или ће се одвијати у садашњости и будућности, заједно са колико су били тада и сада. суштински исти или бар врло сличан, а посебно: у којој мери је тадашњи однос према Србима у Титовој Југославији одговарао садашњем односу Запада, односно такозване међународне заједнице.
Поменимо само један загонетан однос: од полувековне измишљене српске оптужбе за великосрпски национализам и хегемонију, као својеврсну политичку химну Титове Југославије, сада смо дошли до равноправног исхода. измислио монструозну оптужбу за геноцид над Србима, која се сматра врхунцем лицемерја западне политике.
* * * * * * * * * * * * *
Једини конгрес на коме је демонстрирано српско јединство
НА 14. КОНГРЕСУ ПАРТИЈЕ догодило се нешто запањујуће за тадашње југословенске прилике – солидарност српског народа. И то је био први и последњи пут у постојању те земље. Уосталом, данас видимо колики је отпор српском јединству, па одатле можемо бар да реконструишемо тадашњи ниво отпора. Било је партијских конгреса и конференција, југословенских синдикалних скупова, скупштинских заседања и осталог, али српског јединства није било. Зато што су републичке и покрајинске делегације које су заступале покрајинске и републичке ставове и интересе биле тесно усклађене, за разлику од Србије која није имала такве споразуме због супротстављања покрајина интересима републике, и због наивне претпоставке – шта је добро за И Југославија је била добра за Србију, односно оно што су се други сложили, Србија је општеприхваћена.
Овога пута, у народу, ђаво је био у игри – на дневном реду, за српски народ, је питање свих питања: постојање тог, иако расутог и расцепканог, ипак заједничког дома за све Србе. Уосталом, тако је било и за друге југословенске земље. Пошто су неки од њих изразили намеру да оду под тај кров, Срби су показали солидарност и решеност да ту и остану. А онда је невидљивом али јасно видљивом руком притиснуто дугме да се тај кров сруши и извуче испод њега.
Прави и највећи проблем је политичка воља Срба у Хрватској, Босни и Херцеговини да остану у Југославији, а то се мора ријешити тешким преговорима, заснованим на уставу и историји да су Југославију стварали народи а не републике, тако да је право самоопредељење важи за народе а не за републике. Ангажовани француски правник Бадинтер приписао је републикама право на самоопредељење. Запањени рушењем Берлинског зида, Немци су кренули у бруталне акције да брзо и одлучно реше југословенски проблем као „највећу казну за Немачку”.
Чињеница да је СКЈ „убио“ своју земљу на последњем 14. конгресу, „извршивши“ прво самоубиство, значило је да та партија заправо није била прави кохезивни фактор за Југославију. У ствари, једини кохезивни елемент је – Тито. Док он постоји, постојаће и партија и држава. Можда је све ово сам осмислио и одлучио. Као што је он сам одлучио о свему другом, о свему што је било важно.
ОДЛУЧИО ЈЕ ДА СТВОРИ јединствен систем на свету, у коме сви, наводно, одлучују о свему, а у ствари, осим њега, нико не одлучује ништа битно. На пример, одлучио је да га не може заменити једна особа, већ њих осморо, који се не могу договорити ни о чему, а посебно о судбоносном питању за државу – њеном опстанку. Одлука о ванредном стању није могла да се донесе, па је ЈНА, уместо да спречи нелегално наоружавање паравојних снага сепаратистичких република, о томе снимила филм и приказала га свима, као да је филмска компанија а не сила која зауставља крвопролиће, спасава државу и спасава народ.
Управо је он 1943. године у Јајцу одлучивао каква ће бити будућа држава и ко ће је формирати, које државе ће постојати а које не, које републике ће се ширити, које ће покрајине, које покрајине ће је имати, која покрајина неће, иако такве одлуке се не доносе у ратним условима. Тако је 1974. одлучио да донесе устав по коме је Југославија фактички престала да постоји, толико да цео његов подухват није преживео ни деценију, распршивањем, редом, свих флоскула на којима се ради. вештачки одржавани: братство и солидарност, једнак допринос свих наших народа и народности, прикривана и релативизована одговорност за геноцид у Јасеновцу, други антифашистички покрет – четништво – сматран највећим непријатељем током рата, а покрет је измишљено. Великосрпска хегемонија је највећа опасност у миру, односно као нека врста метафизичког и вечног греха српског народа.
Међутим, оно што није избрисано, односно оно што је до данас остала нека врста мистерије на неком дубљем нивоу, јесте – како је такав култ личности могао да се деси од почетка. Сазнање да је мало ум целе земље може бити корак ка здравом разуму, ако смо то постигли, ма колико тај ум био велики. Међутим, посебно ако је реч о једном човеку, одмах после рата Благоје Нешковић, ратни командант Србије, означен је као „прикривени и прикривени антисрбин“.
