У ДАНИМА након атентата на начелника полиције Анту Павелића од стране Благоја Јововића, многи аргентински и страни медији извештавали су о томе шта се догодило у ноћи на среду 10. априла 1957. године у месту Хардин Ломас дел Паломар.
Међутим, Јововићево препричавање открива да је напад био један дан сакривен од штампе и да се заправо догодио 9. априла 1957. Зашто се за напад сазнало након 24 сата, али је вероватно да је то усред неизвесности и нагађања? међународне последице, Павелић је хтео да минимизира последице, уочи 16. годишњице оснивања НДХ. Павелић је за недељу планирао велико славље. Нејасно је где је био током тих кључних првих сати, али се очигледно скривао све док није пребачен у сиријско-либанску болницу.
Аргентински медији су експлодирали и посветили велики простор да извештавају да је тај човек тако невиног изгледа вређао српску и комунисткињу мајку атентатора из сиријске болничке постеље – Либан. Лист Ла Расон објавио је у четвртак, 11. априла 1957. следећи наслов: „Рањени од шест метака, ратни злочинац Павелић је ухваћен синоћ у Цасеросу. У тексту се наводи да је Павелића претходне ноћи, око 21 сат, на раскрсници улица Мермоз и Имелман у општини Цасерос, повриједило непознато лице које је у њега испалило шест хитаца, од којих су два погодила десни пазух и кичме. Овај догађај је навео полицију да га ухапси као ратног злочинца током процеса деинтернационализације који су започели Савезници. Као одговор на ову вест, председник Југословенског клуба Буенос Ајрес, Хозе де Франчески, који је представљао целокупну југословенску заједницу, послао је писмо листу у коме је изразио огорчење на све усташке и њихове терористичке активности. недемократски став. (Хозе Де Франчески је био новинар са којим је Благоје Јововић разговарао да би се информисао о Павелићевим активностима у Аргентини.) Он је у делу писма објаснио да је Павелић у Аргентини користио лажна презимена, укључујући и Фобоа, и напротив, био је умешан у Аргентинска правна политика и национални интереси. Де Франчески је у писму навео да су Павелићеви пријатељи, који су се крили иза Хрватског домобранског друштва, сигурно знали где се он налази. Он је рекао да су и Павелић и његови послушници имали искуства са скривањем, под лажним именима, на непознатим адресама или прелазећи границе по унапред припремљеним пасошима.
Одломак чланка у листу Критика (Цритица) од четвртка, 11. априла, односи се на закон који је Павелић издао на челу НДХ, а којим је прогласио „заштиту аријевске културе хрватског народа“. У чланку Критика од петка, 12. априла под насловом „Анте Павелић, ратни злочинац, крив“, наводи се да га је у близини његове куће у Ломас дел Паломару повредио непознати човек. У чланку се наводи да се током интервјуа опорављао и да се смејао „нежним и љубазним очима“.
Чланак ме је подсетио на анегдоту коју је Цурцио Малапарте испричао у својој књизи Капут, у којој је Вођа на свој сто ставио послужавник са ликом српских очију. Павелић је устврдио да они нису били нацисти како је наведено, већ су патриоте и антикомунисти. Занимљиво је подсетити се на поменуту анегдоту, када је Курчо Малапарте, као дописник италијанског листа Коријере дела сера, посетио фронтове широм Европе током Другог светског рата. По повратку из Русије, уморан и исцрпљен, у касно лето 1941. поново се састаје са Поглавником у његовој канцеларији у Загребу. Том приликом му је пажњу привукла плетена корпа са отвореним поклопцем на левој страни Павелићевог стола. Учинило му се да је тамо видио велики број каменица без шкољки па је упитао да ли су то далматинске каменице. На његово изненађење, хрватски Фирер је одговорио тако што је извадио малу шаку и рекао да је то поклон његових оданих усташа, 20 килограма људских очију.
У интервјуу за други лист, Предраг Грабовац, у својству првог секретара и представника за штампу југословенске амбасаде, изјавио је да се атентат не може приписати представницима Југославије, јер су они то желели живи и ти људи су морали да одлучују шта ће са Павелићем, зато је морала да се поштује воља народа. Грабовац је током интервјуа предочио документе и фотографије стравичних злочина које су починиле усташе. Међу многим фотографијама изложио је фотографије 12.000 нагомиланих лешева јеврејске деце коју су убиле усташе, док је један од убица држао у руци главу јеврејског војника. У том тексту Грабовац је известио да је Црвени крст доласком у Стару Градишку било 24.000 деце у понижавајућем стању неухрањености и болести, а да их не предају, ликвидирали су више од 12.000 младих међу њима у евиденцији. време тровањем каустичном содом.
АС као одговор на различите изјаве Грабовца, 20. априла исте године, у писму министру вањских послова Алфонсу Лаферереу, инжењеру Ивану Асанчаићу, као предсједнику Обрамбених снага Хрватске војске, са сједиштем у улици Салта 1241. у Буенос Ајресу, приложио изјаву једног од својих савезника Боже Веића о неким акцијама извесног Предрага Грабовца, који је у време Павелићевог атентата био први секретар амбасаде Чешке. Југославија. Када је откривено Павелићево скровиште у Аргентини, Грабовац се у многим новинама појавио и говорио о геноциду који је починио поглавник НДХ Анте Павелић, уз оптужбе праћене фотографијама масакралног убиства, чинећи усташки народ несигурним и тјерајући га да брани Труонг од разних оптужби. Ово писмо је Управни одбор послао Лафереру, у којем се налази сведочење господина Веића о злочинима Предрага Грабовца, за кога је тврдио да му је комшија и школски друг и за кога је сазнао кроз Његове дипломатске активности у Аргентини кроз чланке у којој су се појавили. Веић је у писму навео да је Грабовац могао да сазна за шпијунажу и контраобавештајне послове у Москви, па је морао да докаже своју потпуну приврженост комунистичкој страни и да његове заслуге датирају још из Другог светског рата, када је био председников политички комесар . Југословенска народноослободилачка војска.
Појавио се чланак листа Ла Пренса од 12. априла са насловом „Анте Павелић пуцао и рањен испред своје куће у Ломас дел Паломару“. Када је ушао, пажња му је била да је особа у башти подигла десну руку ка Вођи на начин да салутира Фиреру нацистичке Немачке. Када је упитао присутне о разлогу тог поздрава, они су одговорили да је овај човек био дугогодишњи непосредни сарадник Павелића и да је то поздрав коришћен у војсци коју је основао 1941. Између осталих, представници Хрватског домобранства били су присутни на том интервјуу. У чланку је објашњено да се Павелић враћао са догађаја који се одиграо у главном граду, током 16. годишњице оснивања НДХ. Изашао је из воза на станици Цасерос и кренуо аутобусом линијом 5 према својој кући, која се налази у улици Авијатичара Мермоз 653. Била је три блока од станице на којој је изашао из аутобуса. Након што је ушао неколико метара у кућу, напао га је мршав мушкарац са бејзбол капом. Према његовом исказу, иза себе је чуо четири пуцња, а потом још два која су га погодила. Тврдио је да је нападнут јер су тог дана славили независност Хрватске.
ЕКСКЛУЗИВНИ ЗАХТЕВ
У СУБОТУ, 13. априла 1957. године, аргентински лист Ла Пренса објавио је чланак под насловом „Југославија ће још једном тражити изручење Анте Павелића“. Лист је интервјуисао два секретара југословенске дипломатске мисије, Предрага Грабовца и Миодрага Радовића, да би сазнао више о атентату. Званичници су објаснили да је захтев за изручење Анте Павелића поново поднет након што је југословенска влада поднела захтев 18. маја 1951. године, али да га је Перонова влада одбила. На питање саговорника зашто је тражио изручење Павелића, Грабовац је објаснио да је од априла 1941. до маја 1945. био на челу терористичке организације задужене за слање антикомуниста. Нацисти су одлазили у концентрационе логоре, као и за убијање затвореника секирама маљем и гушењем.
СУТРА: УСТАШКИ ВОЂА СМИСАО Југославију
