ПОСЛЕ годину дана службе у Ужицу, Мишић је маја 1885. године премештен у Ваљево за командира чете 5. батаљона редовне војске.
Улогорио се са четом на Крушику. У јулу исте године положио је практични део испита за капетана друге класе. Услед великог напора који је захтевао у командовању четом као и извођењу обуке и припрема за испит, веома се исцрпио и тешко се разболео. У то време је краљ Милана, под утицајем владајућих кругова Беча, заоштрио односе са Бугарском и одлучио да ову земљу уведе у рат против суседне словенске државе. Већ у септембру 1885. објављен је указ краља Милана о мобилизацији трупа за рат против Бугарске. Тиме је окончана Мишићева мирнодопска каријера, од завршетка Академије до уласка у нови рат.
Трећи рат, у коме је учествовао млади Живојин Мишић, почео је без оправданог разлога, вођен је крајње непрофесионално и завршио се веома трагично са далекосежним негативним последицама по привреду Србије и углед војске у очима народа. . Био је то рат краља Милана који је водио против Бугарске у време када су се, после чувеног пуча у Пловдиву, 1885. године ујединиле Кнежевина Бугарска и аутономна Источна Румелија. Европске силе нису одобравале агресивну политику Милана, осим за Аустроугарску, у својим кочијама, краљ Милана је јарам Србију после Берлинског конгреса, јер се „зарад Монархије боре два словенска народа, без обзира на рат завршен као Како?“ “.
Бечке власти желеле су да победе Бугарску, јер су у томе виделе слабљење руског утицаја на Балкану, док би победничка Србија и даље зависила од Аустрије. Због тога је аустроугарска војска директно гурнула краља Милана у ратну авантуру, сматрајући „сваки педаљ освојене Бугарске директним профитом за хабзбуршко жезло“.
ДО ПОЧЕТКА ТИМОЧКЕ ЕКСПЛОЗИЈЕ, до 1883. године, односи између Краљевине Србије и Кнежевине Бугарске остали су добри. Али после емиграције Николе Пашића у Бугарску и руководећих акција Народне напредне странке и учесника Тимочког устанка, односи двеју земаља су се озбиљно погоршали. Краљ Милан је захтевао од бугарског кнеза Александра Батенберга да се српски исељеници удаље од пограничног подручја ка Србији, што је он отворено избегавао. Чинило се да је кнез Батенберг разумео Миланов захтев, али бугарска влада није одобравала такав аранжман јер је подржавала српску емиграцију због Миланове аустрофилске политике. Зато је Милан, изражавајући незадовољство и тражећи разлоге за заоштравање односа, покренуо такозвано Бреговско питање, односно враћање Брегова под српски суверенитет, које је кнез Милош купио као лично власништво на левој обали Тимока године. 1930-их година, али се – услед промена у току Тимока – налазио на десној обали реке, а Бугари су га незаконито присвојили. Односи Србије и Бугарске суочавају се са потешкоћама око царине. Да би се ублажиле тензије између два суседа, умешала се дипломатија европских сила у покушају да се спор реши мирним путем. Када је краљ Милана, на одмору у Глеицхенбергу у Аустрији, сазнао за најаву уједињења Бугарске, одмах је отишао да се консултује са аустроугарским званичницима у Бечу, а затим одјурио у Београд. Када се 1. септембра вратио кући, објавио је мобилизацију војске. Свестан да рат против Бугарске, због њеног уједињења, неће добити симпатије српског народа, краљ Милан се одмах није усудио да отворено изјави војсци и јавности да ће рат бити против Бугарске која је после рата отишла завршио. мобилисао војску, али је ограничио на опште формулације борбе против непријатеља и одбране баланса на Балкану.
ВОЈВОДА Мишић је у својој књизи „Успомене” рекао и да је објава указа о мобилизацији све изненадила, јер нико у земљи није знао с ким ће заратити, али многи људи, с обзиром на тадашњу ситуацију и све већу анти- бугарски покрет. пропаганда, за коју се веровало да води рат против Бугара. Мишић је у то време био у Ваљеву као потпоручник на дужности команданта батаљона активне војске 5. пука „Краљ Милан“. Те године је положио испит за капетана. Припремајући се за испит и командујући активним батаљоном у Крушику, био је толико исцрпљен да је у августу пљунуо крв, али „није се лечио, нити је изостајао на лечењу, углавном зато што се на пијаци причало о мобилизацији. армије”, претпостављајући да је у таквим околностима његова дужност да у случају рата буде на челу свог батаљона. Када је командант пука, мајор Светозар Магдаленић, видео да је исцрпљен, самостално је организовао комисију од три лекара да га прегледа. На основу очигледно забрињавајућег лекарског извештаја о Мишићевом здравственом стању, командант пука му је наредио да се преда батаљону и оде у бању на лечење. Мишић је одговорио: „У овом тренутку нећу предати батаљон. Можете ми га узети само силом.” Мајор Магдаленић, изненађен Мишићевом тврдоглавошћу, рекао му је да ће обавестити команданта дивизије „па ради шта знаш“. Међутим, истог дана, Мишић је срео сеоског лекара Светозара Анастасијевића, коме је рекао да је здравствена комисија открила да има туберкулозу и да му је преписала најстрожу дијету, иако не једе. хлеба, али само кора је добро препечена. Доктор Анастасијевић га је одвео у своју ординацију и лично прегледао, након чега је, како је Мишић написао, о трошку лекарске комисије, држао га за руку, режирао атрактиван ваљевски епитаф и одвео у кафану. Наручио је 50 ћевапа са зеленим чилијем и два литра пива. Мишић је оклевао да почне да једе због савета лекарске комисије, али му је др Анастасијевић викнуо: „Море, једи, ваљда нећеш да полудиш како ти саветују”. Затим, како каже Мишић у својим „Реминисценцијама“, „појели су свих 50 комада ћевапа, наравно са доста хлеба и попили по две литре пива“, рекао му је др Анастасијевић: , ,… Једи и пиј шта год хоћеш. срце жели и не слушај затворене речи.” Дакле, Мишић је остао у пуку до почетка рата, заправо због укидања 4. батаљона у пуку, постављен је за командира 1. чете у 1. батаљону 5. пука Дринске групе .
ОД ОБЈАВЕ мобилизације 21. септембра до почетка рата 14. новембра прошло је скоро два месеца како краљ Милан није желео да прекине дуге немире без рата и мира са Последице су биле изузетно погубне за војску. . и земља. Многи писци, међу којима је и врсни историчар и познавалац тадашњих прилика у Србији Слободан Јовановић, истицали су да је Милан имао натпросечну интелигенцију, са којом се брзо сусрео са проблемима и одлично их разуме. Он је истакао да је Милан и током другог рата против Турске увек био на страни војске, штавише, показао је велико интересовање за вођење рата, брзо упијајући тајну војних вештина и током рата акумулирало драгоцено ратно искуство. У капуту и чизмама, са распуштеном брадом, одавао је утисак да је веома упућен у војна питања, могло би се рећи да је отишао у војску.
Можда је тако мислио и сам краљ Милан, па је као прави аматер на војном плану направио низ грешака у припремању земље и војске за рат и током рата.
Припремајући непопуларан рат, није смео да недвосмислено говори против оних који су се спремали за рат, због чега је војска губила замах.
ОЦЕНА КОНКУРСА
КРАЉ Милан је, потцењујући непријатеља, наредио мобилизацију само 57.000 људи. Желећи да се похвали славом победника у предстојећем рату, за команданте дивизија поставио је млађе официре, али без борбеног искуства, и уклонио старе команданте из претходног рата, са изузетком четири официра: генерала Милутина Јовановића, које је именовао. командант Дунавске дивизије, а који је у првим данима рата доживео потпуни пораз 1876. године, тада пуковник Стеван. Бинички, жилав ратник кога је поставио за команданта Шумадијске дивизије, и потпуковник Јован Прапорчетовић, кога је поставио за команданта Коњичке бригаде; за начелника штаба Врховне команде поставио је Јована Петровића, који је био и министар војни.
СУТРА: У РАТ СА БУГАРСКОМ КАО СВАДБА