На самом почетку устанка 1941. године, на Видовдан је изведена прва оружана акција, под вођством свештеника и краљевских чиновника, нападом на усташку „јединицу“ у Автовцу код Гацка, у Херцеговини. Одметнуте Херцеговце, из села Казанци, предводио је њихов поп Радојица Перишић.
Заклетва пред великим ударом на Немце у Лозници, коју су предводили игуман Георгије Бојић и јереј Влада Зечевић, августа 1941. године, положена је у манастиру Троноша, центру косовске заклетве и богослужења Југ Богдана и браће Југовић.
Међутим, херојство увек има своју цену, не плаћа се само људским жртвом.
Мошти кнеза Лазара, цара Уроша и Стевана Штиљановића спасене су од хрватских усташа без икакве епске славе, уз помоћ нациста; пребачени су из Срема у окупирани Београд 1942. На Космету, у фашистичкој Великој Албанији, настављена је систематска репресија над српским становништвом.
И после 1945. КПЈ је осудила Карађорђевићеву „видовданску идеју” о „великој Србији”. Међутим, партизанску војску чинили су углавном Срби, регрутовани, између осталих, уз помоћ епског, јуначког, гусларског познавања косовских легенди.
Књижевни критичар Зоран Мишић у свом чланку „Опредељење Косова” (1963) уочио је сличност слогана демонстрација од 27. марта 1941. са „Боље умрети него живети”. са стидом” и друге изреке у „Писмима кнезу Лазару” Данила ИИИ. Према његовим речима, то је суштина косовског опредељења: „одабрати најтежи, најокрутнији пут, једини је исправан пут“; „Оставите све што је лажљива добит и лака слава, оставите достижно за љубав према недостижном, сачувајте Његошевског недостижно. У каснијој социјалистичкој ери, серија српских писаца ће наћи инспирацију у косовској традицији.
У југословенској СОЦИЈАЛИСТИЧКОЈ култури Његошу се придаје дужна пажња, али као уметник и борац за слободу, рођен из епског наслеђа; чак је и Андрић био критикован што је „у знак подршке режиму“, поводом Његоша, писао о Косовском уговору и „косовској мистерији“. У том правцу уследило је рушење Његошеве капеле на Ловћену, коју је после Првог светског рата обновио краљ Александар Карађорђевић, и изградња Мештровићевог маузолеја (отворен 1974. године). Упоредо са почетком албанског устанка на Косову 1968. године, тај догађај је био један од главних покретача растућег српског незадовољства и политичке мобилизације. Томе су допринела и каснија открића историчара о територијалним обећањима датим албанским комунистима током Другог светског рата у циљу стварања заједничког комунистичког савеза, Балкана.
У социјалистичкој Југославији настављено је протеривање Срба са Косова и Метохије.
Испоставило се да после деценија званичног атеизма, косовска легенда инспирише више од уметника. Српски протести на Косову од 1980-их, као реакција на обновљену албанску побуну од 1981. године, брзо су постали покрет за промену неспорног уставног статуса Србије у оквиру Југославије, па није могла да врши власт на Космету.
Значајну улогу у овом процесу имала је и Српска православна црква. Она је дуго упозоравала на протеривање Срба и опасност по културно и духовно наслеђе косметских Срба. У њеном срцу се чувало традиционално тумачење Косова као Косовског уговора, блиско изворном значењу култа кнеза Лазара. У 20. веку су га посебно обновили Николај Велимировић и Јустин Поповић. Пишући о „Лазареву нашем, нашем Видовдану, нашем косовском јеванђељу“, Јустин Поповић тврди да то значи „привремена жртва за вечно, земаљско за небеско“…
Први камен који је покренуо лавину која је уништила Југославију разбијен је на Косову. Са инвазијом НАТО-а на Југославију 1999. године, праћеном највећим етничким чишћењем Срба на Космету, пљачком њихове имовине и уништавањем културних споменика, проблем Косова је поново ван граница српско-албанског сукоба. . Изазвао је светску кризу чије ће последице имати трајне последице на међународне односе.
* * * * * * * * * *
Идентитет заснован на црквеној конфесији
ВЕЛИЧИНА КОСОВА Традиција и њена суштинска повезаност са српским националним идентитетом могу се у великој мери објаснити теоријским моделом који нуде списи Ентонија Смита. Не само српски историјски извори, већ и дела Ентонија Смита, Ерика Хобсбаума и других писаца, показују да су Срби, слично Енглезима или Русима, већ у средњем веку могли да пронађу „примитивно“, црквено идентитет. култ светаца и националне традиције. У време кнеза Лазара и Косовске битке, мит о „пореклу” и „златном веку” смештен је у време Светог Симеона и Светог Саве; у каснијим временима, Срби ће своје „порекло” тражити у епохи кнеза Лазара и његових подвига.
За Србе је Косово оно што Смит назива „светом земљом“. Ту се одиграла велика, судбоносна битка; Ту су живели, умирали и сахрањивани хероји, мученици и пророци. Култ кнеза Лазара је од почетка био култ владарског свеца – мученика. „Свети мученици“ и „жртве за веру и отаџбину“ су и његови пали војници.
Судећи по раним документима, Срби су већ у средњем веку били заветна заједница, док су, несумњиво, у духу феудалног периода задржали обележја хијерархијске земље. Заветно схватање заједничког порекла, праћено поређењем са јеврејским народним поглаварима Старог завета и означавањем Срба као „Новог Израиља“, повезивало се са Светим Савом и Светим Симеоном. Лазарева, Косовски завет, као одбацивање земаљског царства и опредељење за Царство небеско, био би само потврда старијег светосавског завета и Новог завета Исуса Христа. А легенда о паду српског царства и турском ропству као казни за грехе предака одговара типологији „заветних народа“, који су, на основу Старог завета, веровали у Божију казну за напуштање Завета.
Сви главни мотиви Косовског уговора настали су у 14. и 15. веку, а до краја 15. века наследили су их клевета, издаја и јунаштво Милоша Обилића. Како се издаја повезивала са именом Вука Бранковића у 16. и почетком 17. века, Завет је у потпуности формиран.
Главно упориште косовског завета са страним царствима био је патријарх Пећ. Језиком Ентонија Смита, ако се у средњем веку заветизам повезивао са схватањем хијерархије државе, после слома српских држава и племства, са наставком верских ратова, када су конвертити у Османском царству пригрлили ислам и римокатолицизам. Хабзбуршко, Српско царство, под руководством цркве, остало је углавном савезна држава.
У наредним вековима, ослобођењем Црне Горе и Србије и реформама Вука Караџића, епско, херојско тумачење косовске традиције потиснуло је хришћански, црквени и заветни смисао Њега. Иза завета устаје и република. У духу просветитељства и култа романтичарске науке, у 19. веку, у ери многих полемика о историјским основама косовске традиције, јавља се и треће историјско тумачење које тражи егзактне чињенице и одбацује традицију као потпуно бескорисно. У оквиру ове традиције постоје и гласови који позивају на упоредно проучавање традиција и историјских догађаја.
Одлуке донете током два светска рата потврдиле су снагу косовске традиције, схваћене као борба за Царство Небеско и Небеску правду, у којој, због важности циља, није потребно платити. Краљевина Југославија је настојала да видовданске идеје угради у темељ свог званичног културног обрасца. И социјалистичка Југославија се ослањала на епско-херојско тумачење косовске легенде. Истовремено, у Српској цркви постоји непрекинуто предање заветног схватања косовског предања, које се може наставити до данас.
Последње деценије 20. века и прве деценије 21. века потврдиле су снагу косовске традиције.
Остаје да се види какав ће утицај НАТО-ов напад на Југословенску Републику и окупација Косова и Метохије имати не само на традицију Косова већ и на судбину балканских држава.
