Војне победе, промене у међународној ситуацији и пораст међународног утицаја пресудно су утицали на народноослободилачки покрет успостављен на државном нивоу, незванично назван „Демократска федерација Југославије“.
Међународно признање револуционарних промена захтевало је од КПЈ да прихвати компромис и, као сигуран уступак, да у своју нову владу инкорпорира неке монархијске институције (Вицекраљевство), пристале на формирање мешовитих тела (Привремена влада ДФЈ, Привремена народна скупштина). , пристао на постојање вишестраначке политичке структуре. Пристанак на одређене уступке мотивисан је оценом да је ток догађаја указао на коначну победу народноослободилачког покрета и уверењем да КПЈ има снаге да исправи, негира или потпуно игнорише већину савезничких услова.
У партијском руководству преовлађивало је мишљење да у систему власти успостављеном током рата, намесништво, са својом скромном моћи, не може имати значајнију улогу у унутрашњој и спољној политици. Искуство је показало да је у процесу формирања опште владе неопходно чинити појединачне уступке, уступке треба чинити у питањима формалне и процедуралне природе у вези са формирањем Привремене народне скупштине, показујући јасну толеранцију и поштовање према различитим политичким ставова и одлука, тактички пристајајући на неизбежне уступке али суштински одлучни у спровођењу намера, спровођењу идеологије уверења, контролишу сав политички и друштвени живот.
С друге стране, западне земље (Велика Британија и САД) покушавају да политичким триковима заштите своју политичку позицију на Балкану, обезбеде уставни континуитет Југославије и одлажу коначно решење југословенског проблема. једно време, да би пренели власт на новог политичког субјекта без изазивања грађанског рата, чинили су све да он изгуби револуционарни борбени дух, терали су га да дели власт са умеренијим политичким снагама маса.
У МЕСЕЦИМА после заседања Антифашистичког конгреса народног ослобођења (9-12. новембар 1944) снажно су изграђене структуре државне власти у Југославији и Србији. 1. децембра 1944. године усвојена је Одлука о организацији и раду Народноослободилачког одбора. Тим законом је утврђена општа организација народне власти. „Народ“ је наглашен као основни извор сваке власти.
Привремена влада ДФЈ основана је 7. марта 1945. Њеним формирањем је окончан претходни паралелизам влада. Настојећи да не открије свој партијски статус, све кључне функције у влади држе представници КПЈ. Јосип Броз је председник Привремене владе ДФЈ, Едвард Кардељ је потпредседник и министар Уставотворне скупштине, Милован Дилас је шеф Министарства за Црну Гору и Родољуб Чолаковић за Босну и Херцеговину. У рукама комуниста били су и ресори индустрије, саобраћаја, спољне трговине, рударства, просвете, финансија и унутрашњих послова. За комунисте учешће цивилних политичара у власти не значи дељење власти са том политичком групом.
Укључивање једног броја цивилних политичара (посебно Милана Грола) у Владу био је уступак Британцима, али је Броз то видео као прилику да се „разбије блокада српског одговора и стави под контролу (изолација) највише“. утицајни политички противници. Као човек од угледа и моћи, Милан Грол би требало да представља Србију у новоформираној влади ДФЈ и својим присуством отклони критике цивилних снага из Србије да власт није репрезентативна, да не представља Србију, да је производ „завере против српског народа“, да њене одлуке нису обавезујуће за Србију. Коначан састав Владе био је заснован на сопственој процени КПЈ и није био резултат „консултација“ са Совјетским Савезом.
ЧИЊЕНИЦА је да Владу ДФЈ чине и грађански активисти различитих политичких опредељења (Милан Грол – Демократска странка; Иван Шубашић и Јурај Шутеј – Хрватска сељачка странка; Сава Косановић – Самостална Демократска странка; Јаша Продановић – Републиканска странка Југославије; Едвард Коцбек – бивши хришћански социјалиста и Златан Сремец – припадници ЈНОФ-а и Васа Чубриловић – радници и бивши политичари) не утиче значајно на рад ове организације;
Целокупна унутрашња и спољна политика ДФЈ, без обзира на фиктивну поделу њених ресора, у рукама је КПЈ. Тим ресором су руководили Јосип Броз и Едвард Кардељ, иако је спољну политику званично водио Иван Шубашић. Фране Флор, 3латан Сремец и Едвард Коцбек, без обзира на политичко опредељење, сви су били припадници народноослободилачког покрета. Јаша Продановић „прати” линију ЈНОФ. Сава Косановић важи за „прогресивно оријентисаног” политичара. Јосип Смодлака и Васа Чубриловић важили су за поуздане чланове Владе. Милан Грол је ушао у Владу на захтев Британаца и напустио је после Потсдамске конференције (20. августа 1945).
Делатност Привремене владе ДФЈ утврђена је Декларацијом од 9. марта 1945. године. У њој је Влада прогласила одлуке Другог заседања АВНОЈ-а као основу за свој „конструктивни рад“. Влада је изразила став да Југославија није „случајна творевина већ историјска нужност” и „витална потреба” њеног народа.
Штити националну територију, унапређивати равноправност и братство југословенских народа, бранити „демократска права“ грађана извојеваних у НОБ-у, спроводити слободне изборе за Уставотворну скупштину као основне задатке. „Транзициона ситуација“ у којој се Југославија нашла није значајно умањила „револуционарно-демократски предзнак“ који је програм показао. Такве ставове грађански активисти су протумачили као „омекшавање” партијске политике, промену система успостављеног у НОБ-у, знак спремности да се подели власт.
Драгољуб Јовановић сматра да је то сугестија да се „део ослобођења из војне сфере пренесе у политичку, економску и друштвену сферу”. Међутим, Милан Грол не признаје да је реч о акцији демократског садржаја. Демократска штампа је отворено истицала западну илузију да ће образовањем Владе настати „трећа држава“, што подразумева промену природе успостављене власти. За КПЈ је ситуација настала успостављањем власти ДФЈ била привремена и пролазна фаза у развоју југословенске револуције, вођена прагматичним разлозима политичке природе у земљи и иностранству.
Континуитет успостављен политиком НКОЈ-а убедљиво артикулише програмско становиште да су конструктивна основа власти исказане „националне демократске тековине нашег народа на Другом заседању АВНОЈ-а”. Призната обавеза проширења грађанских слобода (личне слободе, слободе вероисповести, слободе говора, штампе и удруживања) остаје декларативне природе. Па ипак, упркос свему, Совјетски Савез је Декларацију Привремене владе оценио као „не сасвим задовољавајућу” и „безбојну”.
ПРЕЛАЗНИ КАРАКТЕР
ПРИВРЕМЕНА влада ДФЈ је званично била коалициона, али је то у суштини био компромис који је направила КПЈ са циљем да добије међународно признање. Основа споразума о формирању Привремене владе је међународне природе. Прелазни карактер државне управе је само формално сличан привременом државноправном периоду од 1918-1921. Влада је највиши извршни орган ДФЈ и главни законодавни орган, али се и поред тога ретко састаје, па се државни послови обављају преко народноослободилачких одбора, антифашистичког већа на копну, Војске Југославије и њених органа, Одељење народне заштите (основано 13. маја 1944) и посебно Политбиро ЦК КПЈ, где руководи свим важнијим пословима.
СУТРА: ПОСЛЕРАТНА ЗАВЕРА ПАРТИЈЕ
