Вечерао сам 14. септембра у клубу писаца. Време је лепо, ја сам у свом родном граду, храна је сјајна, сви су угодни. Моје срце је било у правом положају.
Упркос чињеници да је Мануел наставио да живи, продужава, викало, молитвено. То је био први пут током протеклих година, нисам се одмах покренуо кад је пукао прстима, али нисам обраћао пажњу на његове нападе.
Возио сам се у Сремске Карловце, велики барокни град који је саградио Сербе који трче крајем 17. века. Тада је Карловци био део аустријске монархије.
Желим да посетим Олгу Ћирића, жену у свом крштењу 1936. године. У то време сам се родио, она Ћирић је била председница Савета Југославије, Стевана Ћирића, која је чврсто радила. Блиско је радио. У мисији Црилице, зграда Народне скупштине је у потпуности отворена. Била је то стара, веома престижна породица из Сремских Карловца и Олга је живела код куће 1860. године. Пет, пун прелепих намештаја и драгоцених антиквитета. У трпезарији су фотографије моје породице и осећам снажну везу са прошлошћу коју се сећам само у фрагментима. Врло додиривање сусрета са женом отмице, спреман да ми каже много занимљивих детаља.
Отишао сам у Сабор Св. Ст. Ст. Карловац Николе и спаљи свеће. Осјетио сам да је неки милион непознатог у том барокном храму подсетило у унутрашњост скупог накита.
Време септембра је идеално за путовања.
Једног дана отишли смо у Ваљево, а од тада у Бранкову. Желим да видим гробницу породице Ненадовић, који има релативни однос са Карађорђевићем. Персида Ненадовић, ожењен Кнезом Александар Карадревић, мајка моје деде арсене и моја бака. Посетио сам стару школу у Бранковини, у којем су прва писма истражила чувени песник српску Десанку Максимовић и седела са групом туриста из Хрватске под канком. СИП ракији и певамо као да смо сами у посети.
У манастиру ћелија нас је дочекао Игумани и двадесет монаха, певајући и пружајући нам хлеб и соли. Певају ме у цркви и придружио сам им се. Имам велики симбол као поклон, мале значке речима које Бог воли Србију и стару кесу ветар. Након вечере, ходали смо баштовањем са Игуманије, где је носила бакља. Сви смо се загрлили. Загрлили су ме, пољубили и волели моју руку. То је сјајно, срећно и мирно место.
Следећег дана сам био на путу за Омбленац. Спавао сам у вили краљице Марије. Ми смо само Љиљана Манојловић, ноћни чувар и ја. Покушао сам да говорим Србију као што сам могао, па сам мало уморна од тога.
Ја и даље идем у манастир Бедаљље у руднику. Свугде да ми пруже храну и пиће и брините се да се лоше једем према српским критеријумима. Током именовања, Мицхаел је био посебно упоран са храном током именовања. Минијатурна старица, игуманија је мајка увек стајала поред мене и добро је побринула да једе. На крају сам био присиљен да сакријем парче торте, јер више не бих могао јести.
Кад сам се вратио у Београд, чекао сам да Маннуел-ова порука. Замолио ме је да пријавим хитну помоћ. И одговорио сам, а не сетирајући оно што ме је чудно чекало.
Осјећам се слободном од човека кога волим. А то је други пут у животу. Први пут од мог брата Александра, и сада од Мануела.
На крају, емитује се у интервјуу да је Мира Адања Полак направила са мном. Однос је огроман, реагујући на повратне информације.
Био сам спреман да одем у бар у Црној Гори. Путовао сам с Мимо Поповићем да дочекам остатке краља Црне Горе Николе и краљице Милене и њихове ћерке Ксеније и вере. Вратили су им се из Санрем-а, где су били туристичка атракција у Цриптовој главној цркви током седамдесет година. Краљ Петров менаџера Миладин Мицун Гавриловић рекао ми је да ми је Карађорђевићи погрешио да се нисмо вратили у репатријацију краља Николе.
Линда и Катарина, супруга и ћерка Краљевића Томислава, у традиционалним црним костима, конзервативним, црним шеширима на њеној глави, одвели су ме у Луку бару аутомобилом, док сам отишао у другу особу. Изгледам као нормалан туриста у светло сивим костима, са камерама, сунчаним наочарима и сунчаним наочарима и сунцобраном. Грешка. Не знам како је протокол.
Марија Габријела Савојска и његов брат Виторио са италијанском супругом Марином, који увек говори француски, Хенри из Хеса, који има нову косу и зубе, и више од хиљаду људи – сви чекамо да италијанско облаци брода прети.
Кнез Никола Петровић Његос, одрасла особа краља Николе, такође је пловила супругом Франсином и децембру.
Од шанка, дугачко трчање кроз планине иза камиона које су остали остаци Његоше у Његошима. На обе стране пута постоје хиљаде људи. Коначно, мој ауто је био иза поворке и када смо коначно стигли до нивоа паре, изашао сам и низ људи ме је сломило. Велики црногорски је ломио људе са огромним рукама, па сам некако промовисао Цркву.
Ушли смо у поворку према гробници са низом људи. Председник председника Црне Горе, др Бранко Костић имао је говор. Међу осталим стварима, рекао је да је краљ добар и мудар човек, а не онако како га представљају током година. Након тога, маса је пљескала када нас је Барађорђевић ухватио синоћ. Сјећам се да сам нешто рекао, неколико речи о Србији за телевизију.
Вечерамо у Будви. Следећег дана је било време да сахрани ћерку краља Николе. Прво смо се одвезли на Ловћен, Његосеову гробу, а на ветру се смрзлимо пењањем стрмих степеницама. Разговарао је са мојим бившим амбасадором, који је био шеф Црне Горе. Рекао ми је да је мој отац био одличан човек и појавила се само његова политика, он, шеф протокола, не би био комуниста.
Следећег дана сам прво имао прилику да погледам црногорско приморје. Било је сунчано и могао бих да ходам поред Светог света Степхен. Нисам хтео да дозволим Мануеловом факсу да ме прекрши, тог јутра ми је написао да плачем за мене и волим ме. Каква шармантна особа!
Показу ми лепе, луде плаже. Бацио сам се у воду, попут неба, а онда сам седео на сунцу, са богатим и укусним оброком, шкампима, рибом и салатом. Певали смо се са три-мембер бендом док није било мрак. На путу за Београд размишљао сам о догађају који сам присуствовао.
Наћи ћу начин да вратим родитеље назад на оснивање. То је била чврста одлука. Сахрана краља Николе на Цетињу је доказ да је нешто могуће.
Волео бих да могу да купим Црну Гору и очувам њене природне лепоте и на тај начин заустави марбелу.
Нова година у Београду
У ноћи Нове године 1989. године интервјуисао сам два потенцијална издавача Нила књиге.
Рад има „литера“. У то време прочитао сам документе ДП-а и донијело одлуку да се први пут објави на енглеском, јер би било превише опасно да их прво објаве у Југославији. У то време су преговори спроведени за другу верзију, додавање књиге у канадском издавачу. Југословени ће морати да сачекају мало дуже, на повољнији тренутак. Схватио сам да је 31. децембра и био у Београду. Директор хотела „Москва“ донио ми је орхидеју, календар, велику торту и вино и сједио сам са мном и другим човеком у хотелу док смо пили кафу. Београд је за мене „отворен срчани град“. Моја прва нова година после много деценија код куће.
Сутра: нигде на суду за све Карађорђевића
