Успон цивилних партија диктиран је међународним разлозима које је руководство НОП-а морало да поштује и уступцима које је морало да учини.
Споразумом Тито-Субашић и препорукама Кримске конференције створена је правна могућност за обнову рада партија. Постојање вишепартијског система у структури Демократске федерације Југославије КПЈ је сматрала као привремени неопходан услов који захтева борба за међународно признање. Истовремено, КПЈ је схватила своју немоћ у томе што цивилне странке без стране подршке неће моћи озбиљно да утичу на политичка дешавања у земљи. С једне стране, грађанске партије су потребне као украс за стварање утиска постојања вишепартијског система.
Истовремено, КПЈ на њих гледа са нетрпељивошћу, етикетирајући их као непријатеље, „остатке прошлости“, „стране агенције“. Одрицање од дела политичког простора не значи пристанак на сарадњу снага. Жеља да се више политичких субјеката појави на јавној сцени, али они немају свој конструисани субјективитет. КПЈ је невољно признала чињеницу да није сама у политичкој арени и стога је свим средствима покушавала да постојеће политичке партије „споји“ у ЈНОФ или их потпуно уклони из политичке арене.
Отпор политичком и идеолошком јединству најочитији је у Србији, која има живу партизанску традицију. Грађанска опозиција је критиковала недемократски рад власти, указивала на последице постојања непрофесионалног и идеолошког правосуђа, противила се успостављању вештачких административних граница и изразила неслагање са поделом територије Србије. Готово све опозиционе странке у Србији прихватају федералну државу, задржавајући различите ставове о смислу федерације, начину формирања, броју и границама федералних јединица.
ДЕМОКРАТСКА странка је наследила сопствену визију федералне Југославије из међуратног периода… Претреса се концепт реорганизације Југославије, који предвиђа стварање Босне и Херцеговине као јединствене федерације заједно са Словенијом, Хрватском и Србијом. Држећи се традиције, представници Демократске странке прихватили су изјаву владе ДФЈ. За њих државноправни оквир југословенске федерације још није био коначан, а очекивали су да још није донет коначан државни уставни устав у којем ће учествовати у програму оснивања сопствене демократски уређене федерације. Тражили су да држава буде демократски уређена, да судство буде независно, да се гарантује верска слобода, да се одбаце сви облици диктатуре и притиска, да се поштују слобода савести, састанци и договори, језик и култура су основне претпоставке .
Доношењем закона о слободи штампе, окупљања и говора, слободним изборима, безбедности грађана и осталом, Милан Грол је прилагодио своје присуство у Влади. Демократе питање слободног развоја сваке појединачне нације у федерацији сматрају фундаменталним питањем. Захтевајући једнака права за федералне јединице и аутономне области, демократе су сматрале да треба сачувати „органску целину“ федерације.
Они су демократију, федерализам и југословенство видели као недељиве предуслове за будућност југословенске државе. Они су против сваког облика сецесије. За разлику од комуниста који сматрају да је уставни устав државе званични закон који неће променити државну структуру коју је најавио АВНОЈ, демократе сматрају да је сазивање Уставотворне скупштине знак да је тек предстојило проглашење федеративног облика Југославије.
ЧИЊЕНИЦА је да је „Кримска препорука“ која предвиђа да се сви законодавни акти АВНОЈ-а изнесу на ратификацију Уставотворној скупштини, подстакла илузију да се правним путем промене могу ограничити, па чак и елиминисати. Према традицији странке, за њих не постоји нерјешив проблем да се Босна и Херцеговина успостави као посебна држава.
Они су предвидели аутономни статус Македоније. Они сматрају да граница Морава-Вардар треба да буде недељива и стога не сматрају Македонију федералном јединицом. Демократска партија је довела у питање македонску националност, али то није порицала. Демократе се не противе државном оквиру Црне Горе, али се противе политици која настоји да декретом одреди црногорску националност. За њих, проблем Црне Горе постоји као политички и државни проблем, али не и национални.
Илузије о транзицији режима и подели власти са комунистима су сигурно нестале међу демократама почетком августа 1945. Супротстављени ставови о основним политичким питањима, протест против закона који ограничавају или укидају основна грађанска права, политички протест који негира „споразуме о коначном уређењу земљу“ и оспорава „темељне принципе“ на којима су основани предложени, одбијање спровођења комунистичке политике „елиминисало је сваку поделу мишљења“, што је довело до Гролове оставке из владе 18. августа 1945. године.
И друге цивилне политичке странке Србије прихватиле су федерално уређење државе.
Међу њима је и Напредна народна партија, традиционални противник „сложене државне заједнице” и заговорник јединствене државе са развијеним аутономним владама. Из бриге за будућност српског народа и његових територија, радикали су упозорили владу да је убудуће приликом приступања новим федералним јединицама потребно водити рачуна о историјским карактеристикама територија и традицијама народа. Према њима, перцепцију државне заједнице требало је развијати опрезно, без употребе застарелих и недемократских метода.
Радикали захтевају поштовање имена „нашег народа“, његових идиосинкразија, „стечених карактеристика“, писма, религије, традиције. Напредњаци су посебну пажњу посветили чињеници да у уређеној држави морају постојати три врсте власти – „законодавна, извршна и судска, али независна једна од друге”. У државној административној организацији залажу се за то да Централна влада мора да преузме послове дипломатије, војске, морнарице, финансија, монетарног система, поште, транспорта, правосуђа и социјалног друштва. Све остало је требало да буде у рукама федералних јединица.
РЕПУБЛИКА поздравља укидање монархије. Њихове резерве према федерацији коју је основао АВНОЈ огледале су се у захтеву да Скопље и Куманово припадну Србији. Далеко од тога да оспоравају ваљаност стварања федералне јединице Црне Горе, републиканци су се успротивили тези о постојању црногорске државе. По њиховом мишљењу, будућност југословенске државе поставља питања о примени принципа самоопредељења народа са правом на отцепљење и прекомерне једнакости права националности и националних мањина. Они сматрају штетним принцип самоопредељења права народа на отцепљење.
Јаша Продановић је изразио посебан протест против доживотне „гвоздене контроле“ коју комунисти никада нису били спремни да напусте. Народна сељачка странка (Драгољуб Јовановић) подржавала је Југославију као државну целину, сматрајући да је Јосип Броз у њој имао значајну кохезивну и обједињујућу улогу. Партија је Југославију видела као „везу” између Истока и Запада. Наиме, југословенска држава је спречила сукобе „између савезника са Запада и наше совјетске браће“ и на тај начин обезбедила „мир на Балкану, мир у средњој Европи и мир у свету“, види оправдање и неопходност Д. Јовановића. њеног постојања.
СКЛАДИШТЕЊЕ КУПОВИНЕ
Југословенска СОЦИЈАЛИСТИЧКА партија се залаже за заштиту тековина народноослободилачке борбе. Странка прихвата републички и федерални облик државе и сматра да сва „важна унутрашња политичка питања треба да се решавају у Уставотворној скупштини, коју слободно бирају сви пунолетни грађани оба пола“. Социјалдемократе су истицале да републички облик владавине и федерално уређење земље погодују националном развоју народа Југославије и гарантују јединство и напредак државе и нације и привреде земље.
СУТРА: ПАРТИЈА КОНТРОЛИШЕ ДЕВЕТ ТРЕЋИХ ИЗБОРА ЗА ВЕЋЕ
