РЕЧ може да убије, пресече, отвори свака врата, чак и врата затвора… Може нешто да открије, укаже, спречи, покрене нешто друго, посаветује, прочита између редова… А од свих тих ствари, најопасније је ако није тамо! Ако не чујеш!
Колико год да је глумац Сергеј Трифуновић био гласан, његово хапшење у Хрватској, затворска казна и казна за изговорене речи обележили су ћутањем. Ни његове колеге у индустрији, ни његове колеге у политици нису биле подељене у осуди. Па ни они његовог Покрета слободних грађана, иако је Трифуновић сигурно њихово најпрепознатљивије лице. Додуше, лидер ПСГ Павле Грбовић огласио се тек након што је олуја прошла, рекавши да Сергеј не би био приведен да Северина недавно није заустављена на нашој граници. А пре Северине био је Сергеј, који годину дана није могао да оде на „њихово лепо место“, такође адвокат Немања Берић, који је платио да слуша Бају Малог Книнџу, у земљи у којој су се частиле усташке песме Томпсона, са 15 дана. у затвору. Али овакав Грбовићев став открива и још један придев од речи „г”.
Ако је Трифуновићев посебан начин комуницирања, кажу, био тако оштар и непријатан да је изазивао ћутање, питање је зашто је и човек из народа, глумац Ненад Јездић, морао да прође кроз ћутање. Када му је забрањен улазак на Косово и Метохију, где је планирао да антиратну драму „Књига о Милутину” подели са гледаоцима у Косовској Митровици и Лепосавићу, било је мало критика. И довољно им је, на пример, да кажу да је то тужан, нецивилизован, примитиван, антипозоришни, антикултурни потез. Тако га је лепим речима описао и сам Јездић.
Мало ко се потресао када је спуштена рампа на Јарињу и Брњаку да се наши спортисти, хуманитарци, деца из централне Србије друже са вршњацима. Укратко, музички смо Северини само подигли летвицу више. И то није проблем, напротив, речи се увек морају чути, али морају бити пропраћене Гандијевом игроказом: „Живот без принципа је брод без кормила“.