На питање зашто Срби Глидорић нису имали Светозара Марковића, др Милорад Јеврић је закључио да он (Глигорић) „није разговарао о теоријском питањима детаљније реализма, који се не расправља о програмима и оквиру реализма као посебне ере.“
Међутим, Глигорићева књига је шира (са 477 страница), међутим, у овој феномену), Јеврић не поштује суштинску разлику „) теоријску неједнакост, за разлику од кратког контакта и методологије са Ж.
„“ Глигорићев реалиста „нетачно недостаје теоријског оквира и метода, недостају нивои ванредних ситуација, увођење и закључци ће сумирати излагање и тумачење претходно, представљене у специјалним студијама, делом о сваком писцу.“
Реализујући званичну разлику између ова два рукописа „на почетку Стефана Митрове, ИВА Ћипик и Петра Кочић – у Младеновићу, Јакову Игњатовићу, Милован Глишић, Лаза Лазаревић Илић и садржај поглавља приказано на писцима и редослед књига у потпуности слично Србији, представио је чак и у истом распореду (у истом распореду) предочено у истом распореду (у оба књиге). „Естетска“ коју је саградио Глигорић.
Анализирајући структуру и састав обе књиге, Јеврић је закључио да имају пуно „основних разлика“, али и „пуно сличности“, на основу позитивних процена, у којима је много пажње на биографију писаца. Стога, „Свака студија Глигорића започиње подацима о датуму и месту писца рођења, укључујући одређене монотоне и узорке.“ За разлику од њега, напоменуо је „Младеновић, почевши са свим студијама о српским реалистичким људима и дијелом Епоке, а само он припада неким странкама“, пази да је ова метода „нешто лакше прихватити и разноличити од Глигорића“. Међутим, и он је одржавао пажљиву изјаву да нам ове чињенице „нису пружиле довољно докумената да кажемо да је Глигорић копирао рукопис Младеновића“.
Преглед да ће анализа на микро моделу представити Цорпус Делицти о овој изјави, Јеврић доноси поређење из Лазаревићеве књиге Лазаревића и Велибора Глигорића, што не доказује ништа. Неће бити тако паметно да се очекује нешто јасно, као што су догађаји биографије, изјављује исти ред и казна, очекује се у класичном плагијатству. Наравно, то је различита документа, али у нијансама – суштинске методе и садржај експозиције су потпуно исти. У том смислу, Јеврић је прогласио анализом и „много разлика“ и у стилу и структури „и самом реченици као и“ различите квалификације и потраживања. „Зато закључак:
„То су два различита текста о истој теми која готово никаква непримерена синтеза или готово немогуће говорити о глигорићу у рукопису Младеновића, боље, више информација, али само тексолошких.“
Не само да је још увек на овом микро моделу (Лаза Лазаревић), „Доказ“ да се други писци упореде и негде „, јер су“ говоре о истом проблему, па су неке утакмице неизбежне „али они су“ врло мало „, са сажетим закључком“, постоји копија или лаж. „
Да би се „откупили“ за пажљиве закључке, али љети је „Соломонов решење“ од суштинског значаја у којем ће људи бити задовољни – у наставку дебате, Јеврић решава друго питање: Зашто Глигорић „кочница“ Глигорић „. Младеновић у „научном развоју“ и спречи га у „напретку“, а не у вези у својој нечистим савести у научној каријери, након објављивања „српског реализма“, „није рекламирао“, већ је рекао све „касније“
Други део Јеврића ради књиге „Српски реализам“ (2007) Жив, у којем тврди ову књигу (то је први део књиге, први део књиге и презир је изванредан научник у поступку, а Јеврић је рекао: Извођач је: Иеврић „, и Јеврић, и Јеврић“, и Јеврић је рекао: Извођач је: Извођач: Иеврић „.
Велики губитак
У другом делу свог истраживања, „Велибор Глигорић и Живомир Младеновић – др Милорад Јеврић, је“ УТЕХО „, детаљно спровели“ његова српска стварност „не може да надокнади ефекте које такође може имати за ауторе.
Сутра: Критичар чини читаоце сумњиво
