Анализа и веома потврђујући друга два дела бадема „Србија Реалност“, др Милорад Јеврић пронашао је низ великих увида, заснованих на методама, као и нијанси које ће се само трговати у науци.
„Међутим, Илићева истраживање поезије потврђује обиље његове разноликости. Главни град је закључка казна Младеновића да је Илић“ заправо створио модерну српску поезију. „Чини се да их сви предвиђају они који истичу будућу науку о реализму Србије …“
Међутим, приликом закључивања коментара, „Ниво компликованог односа“ између Глигорића и Младеновића, Јеврића Сломона закључио је: „Цео живот је учествовао у писаца српског реализма, а то је њихова главна и професионална оријентација, у којој постижу љубоморне резултате.“ Тачно на нивоу за све, да се Младеновић скоро „не бавио неким другим писацима“, али „пажљиво га је пажљиво проучавао жив, за разлику од Великорице Глигорића (ова књига помаже само грожђу у свим нивоима каријере учења) и никада није враћена!
Јевићева изјава (присутна у многим савременима) коју је Глигорић написао о реалистичком народу и пре рата, изабрао је „спорадичну“ метода позоришног репертоара у то време, нити дах или дах. Штавише, када су његови текстови упоређени пре и после „српског реализма“ (1954), ова метода контакта, архитекта, нешто што је управо „примењено“ из рукописа „српска стварност“. Младеновић, касније се пријавио као методолошко предузеће и у свим уџбеницима касније, али је увек избегао увођење и теоријске закључке, да плати своје максимално дело (и одабране документе, јер сви опуси многих људи нису могли да читају.
Одустајући да је то била религија, Јеврић нуди могућност Глигорићевог стварног састанка са Младеновићевим рукописом 1947. године. Видећи више), припрема „седам година касније (1954), само посао избора и академског посла.
Учење из рукописа „српска стварност“ о начину контакта, В. Глигорић је тада реализовала њихову несигурност, површну литературу, у исто време, никада не откривају никакве синтетичке радове, посебно из старог ере, осим „српског народа“.
У последње време објављују прикупљена дела неправедне особе, Интел, Николаја Тимченка, који има наслеђе да сведочи најважнијим писцима и проблемима друге половине века и безбрижно, и редовно, и редовно, због изванредног присуства и преваленције у то време (50, 1960 и 70), јавни књижевни простор и Велибор Глигорић су неизбежни у његову критику.
У овој анализи почећемо од критичара Николаја ТИМЕРКК на „најновијој“ књизи „Најновије“ Глигорић „,“ у Вихори „(Нолит, 1962), који је објавио у часопису“ Дело „. Већ у првој реченици, Н. Тимченко, најновија књига Велибора Глигорића, „критичари владе, направљене од девет“ фрагмената „) које је хоризонт тог познатог писца објавио“ читаоцима у многим сумњама „.
Слагалица, чињеница да постоји необично неслагање између претварача и креативних резултата писке које читалац захтева истраживање, експерименте и фрагменте. И на крају, најмањи разлог сумње ће бити стил и Писац. Сједиште … „
На пример, на пример, у смислу глигорићеве дискусије о Матошеви, есеји су ухватили „у неким речима Карлова“ и причу о закључку и естетичком значају „песимистичког“ „тачног противљења Тимицхена, недостатак суштинске критике у овој књизи Велиииба Глигорић.
За многе примере ових докумената, Тимцхенко је правилно видео да је „тема пуштена нова и захвална тема“ (Створитељ и апсолутни пут „Велибибор Глигорић:
„Умјетни рад као посебан козметички жанр, као креативан људски дух, као естетска појава са сопственом логиком изгледа и животом живота – за овог аутора као да није постојала.“
Анализа без личног става
У анализи Глигорићевог стила (са истински бесмисленим упутствима) далеко од изградње научног и експресивног стила, Тимерко је заузет објективно присуствовање темама „у Вихор“, јер су сви ти разлози могли бити извршни директор. „
Сутра: Академска академ нема чула за нове трендове
