НАЦИОНАЛИЗАЦИЈА је коначна мера у лишавању права грађана, с једне стране, то је мера чврстог изграђивања државног економског сектора, ас друге стране, промовисање процеса друштвено-економских промена.
У децембру 1946. године донет је Закон о национализацији, по коме је требало да се национализују приватна предузећа. У Србији су национализацијом решени тешки проблеми имовине савезничких и неутралних држава, имовине одсутних лица, одузете имовине, значајне личне имовине савезне и републичке, имовине верских заједница. Мање занатске радионице тада нису национализоване, већ су уведене у државни сектор планираним наруџбинама производње, принудним откупом и политиком ниских цена државе. Крајем априла 1948. године извршена је „друга“ национализација којом је одлучно ликвидиран приватни сектор у занатству, ситној трговини, хотелијерству и услугама. Тако је, према идеологији КПЈ да је мала приватна својина масовна основа за рађање капитализма, завршен процес друштвено-економске структурне трансформације.
КПЈ је своју политичку власт обезбедила апсолутним монополом на средства за производњу. Према доступним подацима, обим усвојених мера резултирао је значајном трансформацијом „друштвених класа и њиховог унутрашњег састава“, до тачке у којој је целокупно грађанство сведено на „класне остатке“. Револуционарним мерама сеоска буржоазија је смањена за 87,1%, класа „град” смањена је за 74,7%, а класа индустрије смањена је за 94,5%.
Петогодишњим планом се „развија” и систем административног управљања привредом. Овај план је усвојио Политбиро Централног комитета КПЈ децембра 1946. и објављен на седници Народне скупштине ФНРЈ 30. априла 1947. Основна сврха револуционарног ентитета је „ослобађање“ земље од тешке економске ситуације. што пре, интервенцијом државе, концентрисати оскудна материјална средства и убрзати темпо развоја, подићи општи ниво становништва, отклонити социјалне немире и елиминисати трајни извор економске и политичке кризе. План је израдила Централна планска комисија без консултација са федералним јединицама. Тада је достављен само републичким министарствима на „грађевину”. Ентузијазам већине здравог становништва, учешће друштвено-политичких организација, природни ресурси земље, повећана улагања, помоћ становништва Совјетског Савеза и других демократских земаља су основа за предвиђање будућности. У много чему, Прва петогодишњица је била нереална. Када је Србија у питању, цитати Благоја Нешковића („Ово није наш план, јер нисмо успели да га реализујемо“) и Едварда Кардеља („Србија има највише користи од плана, посебно у тешкој индустрији“) осликавају најтачнији цитат о Србији. контроверзна позиција у којој се налази федерална јединица.
Политбиро ЦК КПЈ критиковао је партијско руководство Србије да проактивно смањује „износ откупа“, „опортунизам“, толерише кулаке да „елиминише партију“, супротставља се „партијској линији“ чим почну „економски проблеми“.
НИЈЕ било разумевања чак ни за каснија објашњења да се неразвијена и уништена Србија не може индустријализирати истим темпом као Словенија, да би фокусирање на пољопривредну производњу проузроковало штету услед утицаја „подизања цена“, да би „бирократски централизовани режим“ шеф државе проузрокује стагнацију инвестиционих активности у грађевинарству, а измештање објеката ће вероватно бити угрожено Информбироом који изазива трајна економска превирања. Чињеница да је у 1948. години производња у Србији порасла за 50% у односу на претходну годину, та индустрија је испунила план производње за 105,9%, грађевинарство за 104,5%, рударство за 96,1% створило је утисак да су социјалистички циљеви на дохват руке. Централизована акумулација (1948. године у српску индустрију је уложено 1.275,5 милиона динара, а 1949. године 1.610,5 милиона динара) и усмерено планирање донели су конкретне резултате али и допринели свеукупној државотворности свих области друштвеног живота. Целокупним државним, привредним, политичким, културним и друштвеним животом уопште управља се из једног центра – Политбироа ЦК КПЈ. Одатле, почев од 1949. године, критика бирократије постаје све више усмерена.
Током 1945-1950. Држава све више поприма карактер партијске државе.
Уочљив је био процес спајања државног апарата и партије (појединачних и стварних синдиката). Државне агенције (извршне и представничке) постају агенције које спроводе партијске директиве. Кадровска политика, развој, рад целог система, управљање, контрола, све је у рукама КПЈ. Постала је јасна доминација политичко-извршних агенција над изабраним представничким телима. Подаци показују да је број запослених у државном апарату достигао 350.000 људи, што је веома висок удео у односу на запослену радну снагу. Највећи број ради на „мази“, на локалитетима (31,5%), окрузима (28,4%) и градским народним одборима (12,3%) и организацијама на том нивоу, док они који раде у републичком (17%) и Федерацији ( 6,1%) %) су биле значајно ниже. Структура обуке службеника у државним административним агенцијама није задовољавајућа и има много сличности са структуром обуке партијског руководства.
ИЗМЕЂУ 1949. и почетка 1950. почело се говорити о децентрализацији. Али испоставља се да се корак ка новим (демократским) друштвеним односима не може направити ни лако ни брзо. Отпор је посебно јак унутар политичке партије. Трећи пленум ЦК КПЈ званично је саопштио нову политику странке, у којој је наглашено „демонтажа” административних ограничења и елиминисање бирократских елемената. Конференција је оповргла дугогодишњу заблуду да се људска свест и погледи, у којима се „акумулирало знање о претходним периодима“, могу променити применом административних мера у тачно одређеним и планираним роковима.
Од школе се тражи да обучава „либералне социјалистичке људе, људе који мисле и раде храбро и храбро, са широким и разноврсним разумевањем, а не људе чија ће интелигенција бити смањена на исти начин. Јасно је истакнуто да нема ништа бесмисленије и опасније за развој социјализма од „ометања иницијативе, примене постојећих бирократских шаблона и административних мера у области социјализма”. Критика ранијег рада требало је да буде показатељ његове промене. Та промена се огледа у одбацивању става који произилази из организације централизованог апарата власти, да административни апарат може и треба да монополизује идеологију и сва друга питања друштвеног развоја.
Истиче се да је друштвени развој могућ само ако га прати савршенство социјалистичке демократије, односно ако је обрнуто пропорционалан административном вођству и монополу идеја. Конференција је потврдила да су револуционарна свест и демократски принципи као темељ револуције занемарени у административном управљању, што је довело до „губљења правца“. Посао који Партија предузима није лак у окружењу где је и даље уобичајено економско и културно заостајање, нема демократске традиције, нема адекватних друштвених институција и потребне политичке културе.
ПРИВИЛЕГОВАНА АГЕНЦИЈА
ДРЖАВНА и партијска бирократија у Југославији постала је привилегована друштвена класа. Упркос чињеници да није уставно потврђен, у систему одлучивања постоји само једна сила – КПЈ. Уставом најављени „суверенитет“ федералних јединица је готово само формалност. Свемоћ Партије и државе показује се на сваком кораку. Процес консолидације државе неминовно је ојачао положај бирократије, друштвене класе са моћи заснованом на функцијама и позицијама у државном апарату и агенцијама и организацијама организованим по другој хијерархији. Исти процес значајно је увећао чиновнички апарат у органима државне управе, странкама и организацијама.
СУТРА: ПОДЕЛА У ВРХУ СТРАНКЕ ЗА МОРАЛ ЗАУВЕК
