Добра логика, Тимченко у новом раду (1997), посвећена је делу Богдана Јовановића и С. Јовановића, у контексту важног рада Велибора Глигорића, праве врло сличне закључке и врло слично Петру Џицићу у истраживању.
То је у овом примеру, Тимченко показује и „интерпретира шири однос између неких повезаних књижевних и културних појава, како је рекао, унутрашњу логику“ (Бедов, 2018). Да бисте разјаснили шта је рекао, Тимцхенко је споменуо нападе група писаца назвали Друштво Богдана Поповића између два рата, а посебно Велиоба Глигорић „ко, постоји утисак, Богдан Поповић, тачнији од једног гола.“ Драгана Бедов, која тврди да је Тимченка тачно оверена позивајући се на студио Петра Јаџића, који смо анализирали.
Коначно, то је био последњи суд који је нестао „учешће као надлежно лице, типичан представник критике у то време,“ Литература „(1948) (1948) (1948) (1948) за услове Нобелове награде“ Стално заокружују критичаре критичара Глигорића: „Бисери у њему“.
Круг знања Велибор Глигорић као критичар и врховни књижевни судија у другој половини друге половине другог полувремена: кроз резултат Инвадер-а „Сан, човек са револуционарном биографијом. Етничке групе савремене српске књижевности ХХ века.
Сукоб са ЕПОЦА владом ко је коначно морао да има оштрину и Огњиту, а речи претходне Епохе и њихове епигоне, где су, прешли на нашу културу у својој епохији, у ствари, Великорор Глигорић, у ствари неизбежно и са неупоредивим сударом са традицијама, са вредностима Глигорићеве масе „Цвијета“ Цвијета, „Цвијета“ Цвијета „Цвијета“ „Глигорићева“ „Глигорићева“ Цвијета „Цвијета“ Цвијета је морала да се нађу у ствари неизбежно је да се у стварима неизбежно и не-компромистизованим преносом „Цвијета“ рањиви мјесто „Цвијета“ рањиви мјесто „Цвијета“ рањиви мјесто „Цвијета“ рањиви мјесто „Цвијета пребацују“ Цвијета „Цвијета“ Цвијета „Цвијета“ Цвијета „Цвијета је морала да се нађу у ствари неизбежне у ствари. Зузорић „, Сано, али и појединачно: Слободан Јовановић, Богдан Поповић и други …“ (Вученов)
Тек након овог знања, Велибор Глигорић се може приметити на раду на универзитету и Сани, у периоду 1947-1971. Али и дуго времена, остаје „Глигорић Рецивил“, лек који се односи на рад браће Поповића и Скерлића (изненађујуће, није споменут у овом документу). Његова континуирана грађевинска стратегија – да се одбаци, занемарује, умањи, минимизира или „доље“ Скелићеве владе или отвори драгоцене судове Поповићеве браће Поповић, срећне, нису успеле. Данас, више од стотину година касније, новији српски оснивачи су истраживани и навели се него икад, засноване на свим модерним научним полазима. Да ли се неко сећа више и помиње Глигорића или неке његове дела? У основи, не постоји дубина истраживања, са различитим даровима политичког темперамента и новинарства, који не могу да открију природу), формирајући критичарски новац, који је, нажалост, одржавао што је више могуће у процени сваког списатеља – често се аутоматски преноси, узрокујући непроцењиву штету у уставу српског литра.
Потрошићемо пажњу и велику пажњу бранимира Ћосић и Николијског тајмера, који је побољшао „одељак“ његових књига, често створених од прикупљених чланака, у којем смо у ствари читали потребан простор и потребан простор потребан. Поред тога, са књигама објављеним на најистакнутијим издавачима након тога, све је то илузија рада трајно и „село“ у Србији, са репутацијом која је пажљиво одржавана за чувени писац „српски реализам“. У основи, ако ми одузмемо ауторска права која има тај проблем, доћи ћемо на разорни закључак – да је човек који нема улогу (да га не смета да га не смета да добије најважније ставове литературе и друштва).
Каријера после рата
У годинама након рата, Глигорић је основан 1945. за директора Драме Националног позоришта; 1946. године, преузео је, према позиву, као домаће професоре о дужностима наставника на Југословенском факултету; 1949. године постављен је за менаџера Југославије позоришта. Споменуо је и уређивање часописа: 1956. Припадање универзитетском уређивању „Литературе“, а 1955. године. Повлаке са Душаном Костићем, прилагођавајући „савременике“. Сарађује у свим нашим лишћем и часописима, наставља да негује позориште и критикују литературу и све више пролази есеј …
Крај
