ПОЛИТИКА се спроводи од једног инцидента до другог, од једног инцидента до другог, од једног стварног или измишљеног или насилног инцидента до другог, онда нема шансе за успех.
Све политичке активности опозиције иду под мотом – сачекајте лошу прилику, па ћемо сазнати шта и како. И употребити насиље ако је потребно. И то јавно пропагирати.
Када је реч о великим несрећама, као што је она у Новом Саду, није реч о нечијем политичком умећу или неуспеху да се искористи прилика, већ о томе шта није требало и шта није требало чинити. И није потребно само поштовање жртава и обичаја овог народа, већ и чињеница да овако исхитрено деловање опозиције може само да створи бољу слику власти у односу на стварност. Може послужити чак и као демократски украс. У сваком случају, јачају власт, па, према неколико релевантних истраживања јавног мњења, СНС тренутно ужива подршку око 50 одсто бирача у Србији. Наше опозиционе политичке организације немају и нису најављивале никакву свеобухватну политику. Било да је у питању такмичење или замена.
Осим питања Косова и Републике Српске. Њихова агенда је ту јасна: признање независности Косова и централизација Босне и Херцеговине, уз признање геноцида у Сребреници. Ово је једино место где имају свеобухватну и доследну политику која није у потпуности обелодањена. Они то откривају само у одређеним околностима и по прописима, углавном када су у иностранству или када говоре о међународним политичким темама.
Они који желе да се такмиче зову и ослањају се на ЕУ и Запад и морају стално да се суочавају са чињеницом да је Александар Вучић у том погледу много бољи. Њихова основа је изузетно климава и ослањају се углавном на неколико посланика у Европском парламенту и класичних србомрзаца, попут Пицуле, или на појаву неких балтичких званичника у Бриселу. Наравно, на Орбана и Фица су бачени „штапови и камење“, а ништа боље није прошла ни Урсула фон дер Лајен. Најбоље наступају у неким медијима у суседним земљама, посебно у Сарајеву, Приштини и Подгорици.
Наши прозападни опозиционари мисле најгоре о Русији и Путину. Упоредите то са ставом српске две трећине. А Русија их не сматра фактором у Србији. Били су крајње пророчки по питању пораза Русије у рату у Украјини и, као и у свему, погрешили су. Као што су се потрудили да њихови медији свим силама прикрију чињеницу да руски народ ратује углавном због – дехомогенизације Украјине. А већина њих изашла је као левичари. А у ствари, они су представници сексизма и вук културе. Али погрешили су, ово им је било много теже, а по вољи америчког народа веровали су у победу своје фавориткиње на америчким изборима Камале Харис. А сада су овде и тугују петнаест дана за Трамповом победом. По свим новинама и на телевизији сузе су лиле јер нису имале Камалин заразни смех, који им је био дражи од тајанственог осмеха Мона Лизе. Дакле, ни са Америком ни са Трампом наши опозиционари нису ништа бољи од Вучића. Можда би промене требало да почну од нуле, од САД или Брисела? Али бојимо се да тамошња полиција неће имати толико разумевања и саосећања са насиљем као ми. Дакле, услови су тежи, али можда вреди покушати.
Зашто почињемо од страног фактора као могућег упоришта за рушење власти у Србији? Јер овде, за ту промену, нема адекватне подршке народа. Зато што опозиција не прихвата 2/3 опредељења српског народа да подржи Трампа или буде проруски. Игнорисао је Вучићеву праведну и легитимну победу, мерену у више од два милиона гласова. Готово ниједно релевантно друштвено питање се не доводи у питање и намеће јавности као централно питање од стране наше опозиције. Нема основа у свим релевантним истраживањима политичког расположења.
Било би премало када би нова политика конкуренције створила само анти-Вучићев блок и јединствен став који би срушио – Вучића. Својевремено је такав антимилошевићевски блок постигао успех и због пољуљаног поверења народа и због великог утицаја страних фактора. А односи моћи су потпуно другачији широм света. И наравно захваљујући фактору Коштуница и изнуђеној солидарности око њега.
Рекло би се да би веће јединство помогло нашој политичкој опозицији. Не верујемо да ће због недостатка политичког капацитета све бити као бесконачан број помножен са нулом.
