Протести или демонстрације често проглашавају своје циљеве или захтеве, понекад независно од самог догађаја.
Циљеви су генерално веома широки и јасно дефинисани. Имају неку врсту генерализованих уверења и идеологија. Дуга историјска студентска побуна у Немачкој 1968. године била је у знаку конфронтације са очевима који су скривали своју нацистичку прошлост и тако се интегрисали у немачко друштво, у САД су били протести против рата у Вијетнаму и актуелног расизма, у Француској се радило о опште културно и друштвено незадовољство веома широких размера, у Београду су студенти устали против „црвене буржоазије“ и очева и као државни врх. „издао социјалистичке револуционарне идеале“ и постао бирократски. Углавном, сви ови протести и нереди су у основи изузетно критични према капитализму. Можемо се вратити и на демонстрације везане за Конкордат, 27. марта 1941. године, током антибирократске револуције, или 5. октобра 2000. године…
Литија у Црној Гори заслужује посебну пажњу. Међутим, сва поређења која правимо ће у великој мери бити само нека врста додавања смисла растућим протестима и блокадама студената данас и у средњој школи.
Зашто? Јер на данашњим протестима су се јавно изјаснила три прецизна захтева надлежнима, тачније Александру Вучићу, и сва три захтева су испуњена. Реч је о објављивању докумената о радовима на железничкој станици у Новом Саду, кривичном и прекршајном гоњењу свих који су извршили насилна дела током протеста. Потпуно утврђивање кривице за трагедију у Новом Саду извршиће тужиоци, вештаци и судови. Финансијски услови за факултете су испуњени. Опозиција ће имати прилику у парламенту да расправља и покуша да сруши власт.
Демократије се некако заснивају на притисцима, тако да је овај притисак донео неке резултате. Све што је јавно тражено је добијено. Циљ је био да се унапреди друштво, да се институције система учине одговорнијим и агилнијим у раду и да се реше неки од важних проблема академске заједнице, што је и учињено.
Ту би ствар могла и требало да се заврши. Али пошто још није завршен, поставља се питање да ли постоје неки почетни захтеви и циљеви који још нису откривени. И има ли сада икакве шансе да се изнесу неки нови захтеви или коначно изнесе у јавност прави и прави разлог за блокаде и протесте, а то је да се Александар Вучић збаци са власти на било који могући начин, посебно на оне који би довели до потпуне блокаде? друштва и привреде. Чини се да се не ради о притиску на институције да боље раде, већ о притиску на њих да се ствари раде ван институција. Рушење Вучића прозападна политичка опозиција тражи јако дуго и то није ништа ново. Као што његов недостатак стварне моћи на безбројним изборима које је изгубио није ништа ново. Они не могу генерисати значајну друштвену енергију застарелим политичким деловањем или застарелим стереотипима. Али сада изгледа да виде прилику да искористе омладину и тинејџере (од којих велики део има искрен ентузијазам) за политички напредак. Сви имају симболе крвавих руку попут стиснутих црних песница „отпора“, а сви су из безброј коришћених алата у арсеналу револуција. Њихов експлицитни циљ је да створе нову мрежу наводно самоорганизованих НВО (нпр. „Свиће”, „Став”) и интегришу их у постојећи систем ове позиције. И постаће аутсајдер против неких прозападних политичких партија. И, наравно, и сада се на овим протестима још увек може видети присуство младих партијаца међу омладином, али и знатно старијих чланова академске заједнице.
И док се овај посао ради на „темељу“ омладинских протеста и блокада, партијски лидери раде на основу позива неколико западних земаља и институција ЕУ (са Тонином Пицулом) да страна арбитража добије власт у Србији. Они траже себи сличне који ће тобоже рушењем Вучића покушати да сруше Србију. Иначе, Србија, као свако ко жели да чује и види, зна да живи у изузетно тешком периоду пуном искушења, у правој историјској прекретници. А ако не буде консензуса о основним и вишим вредностима, неће бити лако ни постојати.
