ОДЛУКА генерала Живоина Мишића о повлачењу Прве армије са Сувобора, Рајца и Проструге допринела је стварању жељених услова за контраофанзиву.
Томе је, између осталог, допринео и долазак 1.300 питомаца – каплара из Скопског кадетског батаљона. Попунили су командна места у основним јединицама – водовима, чији буквално ниједан командант није погинуо у претходним борбама. У међувремену, артиљеријске гранате су позајмљене из Грчке, тако да је Команда могла да саопшти војсци радосну вест да артиљерија више не мора да штеди муницију. После само неколико сати, српска 1. армија је поново рођена: уместо равнодушности са положаја и бивака одјекнула је песма, а хармонике које се дуго нису чуле брзо су одјекивале звуцима ритма „Моравац”. “. С друге стране, Мишић је на основу испитивања заробљеника дошао до података и о тешком психичком стању аустроугарских трупа, које су због дугих редова и лоше залихе на блатњавом путу умирали од глади.
На основу ових сазнања, генерал Мишић је закључио да су наступили најнеповољнији услови за непријатеља и најповољнији услови за одлучно деловање српске војске. 2. децембра 1914. обавестио је Врховну команду да ће сутра ујутру у 6 часова кренути у противудар са војском, издао одговарајућа наређења дивизијама и затражио да га и друге армије подрже у нападу наше војске. Први наредник. Војвода Путник подржава Мишићеву иницијативу…
Ново весело расположење захватило је целу војску, која одавно није била навикла да се повлачи.
А метеоролошки услови су били и на руку Србима: током ноћи густ мраз је захватио блатњаву земљу да је артиљерија могла да прати напад пешадије пуном снагом кретањем и пружањем ватрене подршке. Чак је и стари краљ Петар, иако тешко болестан, дошао на фронт Друге армије да посматра операције и бодри војску.
Док је српска војска била заузета припремама за битку, аустроугарска Шеста армија била је убеђена да српска војска гине. У међувремену, удружена војска је марширала по порушеном и напуштеном Београду, пљачкајући напуштене куће и уживајући у вакханалијама. Командант корпуса, генерал Краус, послао је телеграм цару о „херојском“ освајању Београда као прилог 60. годишњици царевог ступања на „апостолски“ престо.
НЕПРИЈАТЕЉ није очекивао српску буру. Генерал Поћорек, осећајући се као победник над Србијом, 24. новембра је у телефонском разговору са министром војним бароном Кробатином изнео своје ставове о послератном уређењу питања Србије. Кробатин је током разговора рекао да је присталица потпуног уништења Србије и њеног присаједињења Аустрији, а Поћорек је рекао да је склон идеји грофа Тисе, који није за потпуну анексију Србије. Србија је постала монархија, али „сматра да одмах треба да заузмемо Београд и Мачву, док бих ја (подвукао Поћорек, његова лична заменица у оригиналном рукопису) подржао став да цео континуирани појас територије мора бити са десне стране. обали Дрине, на десној обали Саве и на Дунаву, све укључујући и Гвоздену капију (код Ђердапа) мора се директно привести у њихов посед. ја“. Поред тога, Србија ће на југу бити ослабљена снажним успоном Бугарске, а могуће и на североистоку уступањем одговарајућих делова Румунији“, наставио је Поћорек. На то је Кробатин додао: „Нека Санџак буде наш до Митровице. Коначно окончавши своју жудњу за српским земљама, Поћорек је био сведок покорене Србије, па је обавестио барона Кробатина да је поставио „генерала (Стјепана) Саркотића“ хрватског за војног гувернера за окупирану територију Србије и да му треба дати само потребно цивилно особље (жандармерија и финансије, углавном Хрвати), захтевајући све тражене услове за слање потребне жандармерије његова се мора хитно прихватити и решити…“
Сутрадан је из Тузле преселио штаб у Ковиљачу. 24 сата није имао контакт са потчињеним командантима, као да је претпостављао да је ситуација постала толико једноставна да команданти армија могу да наставе са операцијама и да их одведу у победу без његових савета и упутстава. Када је 1. децембра добио извештаје да су српске трупе напустиле Београд, сматрао је да је српска војска готова, па је израдио детаљан план распоређивања старешине у „окупираној Србији”: командант позадине Пета армија у Обреновцу, а касније у Београду или Смедереву и Шеста армија у Ваљеву; за седиште је изабрао „Београд док нам Крагујевац не припадне”.
Оперативно је тражио од војске да изврши мало већи притисак на српску војску снажним јуришом на крилни корпус са циљем да се српска војска „на велики клијештасти положај” у крагујевачком крају. По том плану, Пета армија је имала задатак да нападне Осму армију са централног стратешког правца ка истоку и обиђе српски десни бок у великом луку да пробије одбрану. београдских бранилаца и десно крило српске 2. армије на линији Варовница -Космај-Сибница-Венчане, пробили су у рејон Арањеловца и са истока опколили српску војску. фронту окренутом ка северозападу, нападну њихову позадину и форсирају их, у координацији са Шестом армијом, којој је наредио, да након одобреног одмора и продора армије 5. дође до врха Арањеловца, да снажно напредује ка Крагујевцу и разбијањем спољне бокове обе војске, опколити и уништити српску војску у крагујевачком крају. Фасцинирала га је идеја да му се у тим одлучујућим тренуцима пред очима појави лик самог Ханибала.
ПРАЋЕЋИ развој непријатеља, српска Врховна команда је прецизно проценила намере генерала Поћорека, па је време одмора које је имао за своју 6. армију вешто искористило и брзо га завршило у прикупљању нових снага на скраћеној линији фронта између Младеновца. и Горњег Милановца да одбије непријатељски напад и припреми противудар. 1. армија је кренула у напад са све четири своје дивизије: Дринском дивизијом 1. дивизије, Моравском дивизијом 2. дивизије, Дунавском дивизијом 1. дивизије и Дунавском дивизијом 2. дивизије, стварајући се у дивизију 2. слив између Моравског слива и слива Колубаре.
Првог дана напада, трупе Групе армија 1 напредовале су око 10 км дубоко у линију одбране непријатеља.
Обавештавајући војводу Путника телефоном из Горњег Милановца, где је 29. новембра преселио штаб, о успеху првог дана напада, додао је: „Управо сам јуришао на Простругу и Рајац, а чућете тутњаву олоша унаоколо. Колубара”… Следеће, 5. децембра, Мишић је телеграфисао о даљим успесима своје војске, „Јутрос је настављен снажан напад на целом фронту. Много плена. Много затвореника. Војска почиње да се пробија на главни басен“, тражећи од војводе Путника да изда потребна наређења другим војскама. Сутрадан је пробијен непријатељски фронт код Сувоборске Греде.
Поподне су на њихов фронт напале и Друга и Трећа армија. Тиме је почело потискивање Шесте армије на целом фронту. Само је напад Ужица сломљен снажним отпором непријатеља код Крстца. Иако је због тога лево крило Прве армије могло да трпи нуспојаве од непријатеља, Мишић није паничио, већ је охрабрио генерала Арачића речима: „Не дај се, Вуле, живот је у твојим рукама . “
НАРЕДБА НАПАДА
У НАРЕЂЕЊУ да војска крене у контранапад, генерал Мишић је обавестио своје ратнике да је „ситуација са непријатељем тешка и лоша“, да су „његове трупе расуте по целој нашој земљи, нама“, да им је морал на најнижем нивоу. , молећи све старешине и војнике да „уложе сву своју снагу, храброст и жртву“ да „непријатељу нигде не буде мира док га не уништимо и отерамо“. Он је ван наше земље!” Поново испуњен борбеним ентузијазмом, обавестио је Врховну команду о својој одлуци и затражио да друге армије у исто време крену у контранапад. Исте вечери војвода Путник је наредио војсци у контранапад.
СУТРА: ПИРОВА ХАЉИНА ПЕСМА У БЕОГРАДУ
