ДА ЛИ ШКОЛА ИМА ЖУРКЕ ЗА УЧЕНИКЕ? Анализа „Новости“ – Млади су све асоцијалнији, не интегришу се у друштво, немају социјалне вештине

АЛЕКСАНДАР Андрејић, директор Прве београдске гимназије, једне од најугледнијих школа у земљи, открио је за „Новости“ да школа организује састанке за ученике како би унапредили међусобну комуникацију. То је раније било незамисливо, јер су и сами више од свега желели да изађу и организују се.

Иако се често истиче да је проблем данашње омладине лош образовни ниво, Андрејић сматра да је много већи проблем то што деца заправо немају социјалне вештине.

– Они не знају да комуницирају и да се интегришу у друштво и то је оно што чини велику разлику у односу на претходне генерације – рекао нам је овај професор.

Комуникација није ограничена само на школе већ и на неке спортске клубове, па су поједини тренери принуђени да организују окупљања младих спортиста. Родитељи су, међутим, рекли да није било великог ефекта јер су после 10 минута „дружења” малишани отишли ​​својим путем.

Директорка Спортске гимназије Иванка Ковачевић потврдила је да су деца отуђена и да имају лошу комуникацију. Она сматра да на однос између ученика велики утицај имају наставници у учионици и наставници уопште.

– Наша деца нису много комуницирала, али се то побољшало када смо извели представу поводом 20 година школе, након чега су почели дубље да се упознају – рекла је директорка. – После тога смо отишли ​​на излет који нам је такође помогао да се зближимо.

Школа на чијем је челу овај директор је нешто конкретнија, јер се у њој деца баве спортом, а тренинзи се користе за допринос побољшању комуникацијских способности. Да ли је данас тако?

– Ученици су оспособљени да више комуницирају са вршњацима из различитих клубова, јер хтели то или не, морају да остваре неку врсту контакта: такмиче се једни са другима, сусрећу се на мечевима, туче, морају да разговарају, рећи збогом и ако изгубе… Дакле, све то има позитиван утицај – рекао је професор Ковачевић.

Као пример наводи кошаркашки тим Хале спортова који су освојили златну медаљу на прошлогодишњој школској олимпијади, али пре свега дружење. Међутим, истакао је и да све то није довољно и да је много горе него што је било пре 20 година.

– Претходна времена су прекидали мобилни телефони, морали су да трпе последице – чврсто је уверен овај професор. – Деца су несигурна и више воле да разговарају телефоном него „лично“, делује као „покривач“. У везама један на један веома су несигурни и неспретни.

Професорка Ковачевић је уочила и проблем отуђености у породици, па је рекла да су у прошлости постојале велике породице, тј. У васпитни процес је било укључено „цело племе“, а данас све пада на плећа родитеља, који у жестокој трци за послом немају ни времена ни енергије да се посвете деци колико би требало. .

А Хелена Каличанин, наставница хемије у ОШ „Ђура Даничић”, сматра да и школа и родитељи треба да прате дете и да му дају оно што жели, а не да га терају да ради оно што мора.

– На пример, у нашој школи је кување веома популарно, ово је бесплатна активност да деца уче о здравој храни. То је спој биологије, хемије, физичког васпитања и деца радо долазе да се играју и нико их не тера – потврдила је ова наставница.

Нагласио је и да школе треба да имају више врста слободних активности, те да ученицима треба омогућити да бирају оно што их занима. Она као велики проблем види децу која немају вештине да се заштите и наводи пример недавног случаја када је млади ученик у школи пао кроз прозор.

– Нису спремни за живот, не знају да се заштите од недаћа, не знају да кажу „не“. Они су равнодушни и лако падају у опасност. Можда су умешани у криминал, дрогу… – истакао је он.

Слаже се и да родитељи имају важну улогу, деца морају да раде са пеленама, морају да се фокусирају на њих, јер ако то не учине – последице ће бити веома лоше.

Психотерапеуткиња Ана Влајковић потврђује да се обрасци социјализације мењају деценијама и да свака претходна генерација има чудан образац за следећу, али и додаје да је социјално дистанцирање нормално у данашњој младости, што је порасло после короне. Резултат – анксиозност и депресија међу младима.

– Уобичајена сцена су средњошколци или људи од 20 година који заједно седе у кафићу, али сви гледају у телефоне и смеју се. Неки од њих су у групи поделили одређене садржаје који их занимају. Чак и када су заједно, и даље комуницирају путем текстуалних порука. Радио сам и са младим паром који је имао одличне комуникацијске вештине, пун поверења и толеранције, али само путем СМС порука. Живи, само се свађају – рекао је Влајковић.

Он је додао да се свет некада спорије мењао, па иако су стари били незадовољни, ипак су имали времена да се прилагоде. Сада се технике и технологија мењају тако брзо. У брзом свету, методе комуникације су такође брзе – путем текста, уместо лицем у лице. И све чешће гласовним порукама, јер је брзина писања сувише спора, па чак и када се игноришу велика и мала слова или интерпункција.

– Брзина све чини површнијим, укључујући међуљудске односе. Радим са девојкама од 20 година које се са својим другарицама упознају преко апликације, па када изађу са њима, како кажу, на „излазак” довољан је један састанак да им нешто смета и формирају се њихово коначно мишљење о тој особи без давања друге шансе. Пандемија короне само повећава социјално дистанцирање, а онда се не враћамо на пређашње стање. У времену када се свака потреба одмах задовољава, нормално је да дође до отуђења. Зато су млади узнемирени него раније и депресивнији због недостатка физичког контакта, без којег ниједно људско биће не може напредовати. Имају много онлајн „пријатеља“ са којима деле заједничке интересе, али се никада неће срести лично. То повећава осећај усамљености – нагласила је Ана Влајковић.

Једина ствар која јој даје наду су знаци да постоји група младих људи који и даље желе да успоре, за њих је овај начин живота пребрз.

– Када је доступна, технологија постаје досадна. Управо то даје наду. Млади ће све више тежити да расуту пажњу (и на студијама и у друштвеној комуникацији) замене озбиљнијом посвећеношћу – сматрају наши саговорници.