ДО НОВЕМБРА 1942. Хадсон није био једини који је био укључен у мисије СОЕ (Специјалне операције) у Југославији.
Једна од њих је била операција Хидра, коју је водио мајор Теренс Атертон, покренута децембра 1941. Атертон је био велики познавалац локалног језика, јер је десет година радио као страни новинар у Београду и оженио се муслиманком из Сарајева.
Можда је поступио неопрезно, пошто је требало да буде у контакту и са четницима и са партизанима, пошто су га после искрцавања пратила два официра краљевске војске. У априлу 1942, Атертон је умро, убијен у мистериозним околностима, а партизани и четници су се међусобно оптуживали ко је одговоран за његову необјашњиву смрт, што је Хадсон потврдио тог јула без икаквих даљих трагова о кривцу. (Деакин је имао одређене сумње, али доказати их је чак и тада било немогуће.)
Потом су послате друге мисије да открију шта се догодило, укључујући и једну са канадским комунистом Хрватом, али нико није имао довољно информација да доведе до истине. Али и Хадсон и Атертон имају довољно искуства да одлука СОЕ да их уведе и. био погодан за то. Међутим, Хадсонов четворомесечни нестанак – на срећу без трагичних последица – и Атертоново убиство, подстакли су вође СОЕ да пошаљу „високу делегацију у Михаиловићев штаб, да утврди право стање ствари и извести… о догађајима из 1942. године“.
Тако је избор пао на пуковника Била Бејлија. Не само да је био рударски инжењер у српском руднику Трепча, већ је, као што знамо, био и на челу државног предузећа у Београду. Његове способности су стога биле неупитне, па је крајем 1942. године стигао у Каиро спреман да крене у мисију код Михаиловића да сазна шта се заиста дешава на терену.
Његов пријатељ Билл Дицкин је пружио прикладан резиме околности мисије:
Његова мисија је замишљена у незахвалном тренутку, у потпуном одсуству Михаиловићевог одговора на британске захтеве за активном сарадњом, са перцепцијом да су партизани интензивирали своје ратне активности против сила Осовине и када је стварност грађанског рата у целој Југославији почела да прети уједињење земље.
Најблаже речено! Као и обично, ово такође треба посматрати у светлу онога што је УЛТРА (Британска војна обавештајна шифра) декодирала и такође открила, као и шта М13 саставља у Лондону. Бејли је био потпуно свестан земље у коју је скочио падобраном, али није имао појма шта су М13, сам Черчил и његов генералштаб читали из Блечли парка (главног савезничког центра за разбијање шифри током Другог светског рата). Дакле, Бејли и његова мисија нису послани инкогнито, али су неки од људи који су примали његове обавештајне извештаје – они у Лондону – добили потпуну слику. Као и увек, у том смислу он пре потврђује стварно стање него што је једини извор информација, а то је чињеница од посебног значаја, која нам увек мора бити у мислима.
У ТОМ контексту, у децембру 1942, британски политичари у Лондону су се још увек надали уједињеном југословенском покрету отпора, који би водио успешнији рат против Немачке.
Знали су оно што агенти СОЕ нису знали, а то је да ће победом код Аламејна и ратним богатством у северној Африци фаворизовати савезнике, после година стагнације, следећа мета бити Италија. Да би овај војни поход успео, југословенски покрет отпора је морао да неутралише што више немачких дивизија на Балкану.
Зато нас Дикин подсећа:
Бејлијева упутства су разнолика. Требало је да извести о војној снази четничког покрета у целини, као и да увери Михаиловића у потребу спровођења активнијих војних мисија. Такође је имао задатак да испита њихове политичке намере и да препоручи како треба спроводити британску политику, још увек у оквиру првобитног плана стварања јединственог протестног покрета (тј. заједничког четничког и партизанског отпора).
Ово је захтеван задатак и увек се морамо подсећати да су у игри две прилично контрадикторне жеље:
један) Британци су желели активни отпор;
б) Михаиловићева решеност да цивилне жртве сведе на најмању могућу меру и да издржи све док немачки пораз није постао неизбежан.
То је значило да је Бејли, када је слетео у Југославију на католички Божић 1942, требало да израчуна квадрат круга. Када је сутрадан срео Михаиловића, после успешног слетања, пред њим је био готово немогућ задатак.
ПОЧЕТКОМ 1943. године, он је то схватио, што се може закључити из низа извештаја које је послао у штаб, овај пут, за разлику од Хадсона, из сопствене опреме и уз помоћ свог радија. Врло брзо се међу њима нашло и ово, што је забринуло његове домаћине: „Михаиловић је био одлучан да елиминише све противнике пре него што нападне окупаторске снаге, и био је уверен да су сви Хрвати герилци ван његове команде (другим речима, многи од партизана били Хрвати), Михаиловић је требало да победи у грађанском рату пре него што је почео да убија Немце.
И шта је следеће? За Бејлија је – према његовом извештају од 22. јануара – једини излаз да се повуче линија разграничења између подручја где су партизани у већини и територије где преовлађују Михаиловић и четници. Тада би Британија могла да подржи обе стране на различитим местима.
Како би његов колега Билл Деакин закључио: „Корист овог разграничења сфера утицаја је био да се Михаиловићу лиши његовог главног разлога за избегавање рата са Осовином, а истовремено ће Титово присуство у западној Хрватској изазвати много невоље.” стварајући невоље Немцима у тој области“.
Звучи једноставно, али је ли тако?
Дипломате у Лондону оцениле су да се ситуација суочава са брдом проблема. Прво, краљевска влада у егзилу поставила је Михаиловића за министра војног 1942. и све што га је узнемирило не би имало утицаја на њих. Подела би такође могла да доведе до комунистичког режима у областима под Титовом контролом, чему су се, из њихове перспективе, разумљиво противили.
Видећемо у следећем поглављу како је сер Орм Сарџент из Форин офиса представио ово питање, али за сада, Деакин објашњава тадашњу британску позицију рекавши да Британци у суштини „морају да се суоче са развојем разборите политике подршке за обе земље .” странке”.
На дуге стазе, то је било природно немогуће, али онда се 28. фебруара 1943. догодило нешто што је преокренуло ствари и помогло Британији да на крају донесе много лакшу одлуку.
ОТКРИВАЊЕ КОД И КОД
БЛЕЧЛИ ПАРК је енглеска сеоска кућа и имање у Блечлију, Милтон Кејнс (Бакингемшир), који је постао главни савезнички центар за разбијање шифри током Другог светског рата. Акис Повер комуникације – најважнији немачки Енигма и Лоренз кодови. Према званичном историчару британске обавештајне службе, „УЛТРА“ обавештајни подаци произведени у Блечлију скратили су рат за две до четири године, а без њих би исход рата био неизвестан. Тим у Блетцхлеи Парку дизајнирао је аутомате за помоћ у декодирању, што је кулминирало развојем Цолоссус-а, првог дигиталног електронског рачунара на свету. Операције разбијања кода у Блечли парку окончане су 1946.
СУТРА: КОМУНИСТИЧКА ТЕОРИЈА Оружја ИЗ КАИРА
