У писму аргентинског Министарства спољних послова од 5. маја 1957. године наведени су конкретни догађаји који су се десили у конзулату у вези са Павелићевим изручењем и откривају се неправилности и пропусти који су му помогли да побегне.
Исти је навео: Југословенски амбасадор је 2. маја после подне посетио заменика министра иностраних послова. Како се наводи у телеграму из аргентинске амбасаде у Београду, амбасадор је желео да инсинуира да је Павелићев нестанак последица немара аргентинских власти, а заменик министра је одговорио да расправу на ту тему треба прекинути. Он је додао да је југословенско Министарство спољних послова обавестило новинаре о мерама које планира да предузме три дана пре него што је упутило захтев за екстрадицију заменику министра.
Да је, на велико изненађење заменика министра спољних послова, дан након подношења захтева за изручење и притвор, 17. априла, штампа је објавила вест о подношењу захтева као информацију из југословенске амбасаде Павелић. да избегне хапшење пошто је званични југословенски извор упозорио на захтев за екстрадицију. Да је заменик министра спољних послова 24. априла затражио од МУП-а налог за хапшење, а потом, током ускршњих празника, Агенција за политичко-правну помоћ проучила детаље и основу захтева за изручење. Да је, након сазнања за Павелићев нестанак од куће, заменик министра спољних послова поновио МУП-у да треба употребити све ресурсе да се он ухвати. Да је Секретаријат захтевао да се његова влада обавести о овим информацијама.
У писму се спомиње и то да је југословенски амбасадор Славољуб Петровић неколико медија и новинских агенција изнео размишљања о учешћу Анте Павелића и његовог тима у операцији против југословенске владе. Речено му је да то нема везе са Павелићевим изручењем и да ће се, уколико се ова ситуација погорша, предузети одговарајуће мере по питању односа са признатом влашћу у нашој земљи.
Због тога што је Павелићева група изазвала непријатности особљу југословенског дипломатског представништва, ова епизода је пријављена Одељењу за координацију и везу и Савезној полицији.
Павелићева супруга Марија саопштила је медијима да је њен супруг нестао јер су били упозорени на његово накнадно хапшење. Од тог тренутка тешко повређени Павелић се крио у Буенос Ајресу, све док није планиран његов бекство на југ земље.
Хрватска унутрашња гарда послала је 3. маја министру Лаферереу извештај Про Мемориа, у којем су тврдили да изражавају једногласан став хрватске заједнице у Аргентини и у којем су изнели три главна питања: да Аргентина не може да доводи у питање „аферу Павелић“ јер није било споразума са Југославијом о изручењу избеглица. Пошто је реч о чисто политичком случају, одредбе Кривичног законика главног града Аргентине се не могу применити. Друго, истичу да се радило о чисто политичкој афери, будући да је Павелић био шеф НДХ, а самим тим и Титов противник, који се као генерални секретар Комунистичке партије и врховни командант оружаних снага борио против НДХ током тог периода. четири године рата.
Пошто је у овом рату могао бити само један победник, Титова победа је била могућа па је било логично да жели да уништи свог вечитог политичког ривала. Пошто је Тито 1951. од аргентинске владе тражио изручење Павелића, политички извори случаја су били јасни – након Павелићевог убиства, поднео је нови захтев за изручење, прилагођавајући га одредбама аргентинског кривичног закона. Трећа тачка која се спомиње у писму је да ни правосуђе ни аргентинска влада не могу судити о „хрватском проблему“, јер хрватски народ има право да се бори за националну независност коју је изгубио 1918. године воље хрватског народа – повратили су је 1941. године, а затим поново изгубили 1945. године захваљујући одлукама страних сила.
Пошто је Титов режим био страни режим који се одржавао насиљем, ако нису могли помоћи потлаченима, нису имали потребе да помажу комунистичком угњетачу. Завршили су писање писма у нади да ће Министарство спољних послова размотрити Павелићев случај и наложити одбијање захтева за изручење.
Након тога, аргентински амбасадор Хонорио Роигт је 6. маја из аргентинског дипломатског представништва у Југославији упутио поверљиво писмо из Београда министру иностраних послова господину Алфонсу де Лафереру, у којем му се захваљује упутио на ток акције у Ант. Павелић, скоро месец дана након атентата, и захвалио му се на депешама бр. 11 и 12 које му је послао. Испричао му је и да је, када је био у Буенос Ајресу, био гост у опроштајној посети привременог председника Републике и да је тамо срео капетана Манрикеа и шефа полиције До гувернера Делепијана, са којима је разговарао. Павелић.
Увео га је и у разговор са господином Ивецковићем. Он му је пренео дубоко разочарење које је настало и у југословенској влади и у јавном мњењу његове земље када су сазнали за Павелићев нестанак у време када би он био затворен. Амбасадор Југославије у Аргентини, господин Петровић, рекао је Ивецковићу да је Павелићева супруга обавестила новинаре да је њен муж побегао, јер му је речено да ће сваког тренутка бити ухапшен, а амбасадор Ројгт се вратио рекавши да је сумња недопустива. крајње озбиљности са којом аргентинска влада приступа овом питању. У писму му је рекао и да се у Југославији веровало да је Павелић имао саучесника у бекству, и то не неког са вишег нивоа власти, већ неког из државне администрације, због чега сматра да министар треба да буде ухапшен. знати о овим информацијама у случају да се појаве било какве непредвиђене или непријатне околности.
Министарка унутрашњих послова Алконада Арамбуру је 7. маја одговорила телеграмом државном судији Риосу Сентену. У случају бр. 4186, обавијештен је да је, према извјештају Полицијске координације, посљедња адреса коју је Анте Павелић регистровао у улици Авијатицара Мермоз 643, у вртном граду Ломас дел Паломар, провинција Буенос Аирес.
Дана 10. маја, државни судија Раул Хорацио Риос Сентено, из града Сан Мартина, прогласио је да је Суд надлежан да настави суђење у овом случају. Предложио је да се о томе обавести капетан ИИИ подручне полицијске екипе да је у складу са чланом 1. 653. Закона о кривичном поступку ухапшен окривљени Анте Павелић, који је према обавештењу требало да буде приведен у месну полицијску станицу и приведен. пред судијом.
Дана 29. маја, државни судија Риос Центено, из Националног првостепеног суда у Сан Мартину, Буенос Ајрес, послао је писмо заменику министра националног образовања и правде, др Мигелу Шелаговском, саопштавајући да ће у предмету БР. 4186/57 под називом „Министарство иностраних послова по захтјеву Амбасаде Југославије за изручење Анте Павелића“, није постигнуто хапшење Павелића Анте, који није био присутан на наведеној адреси пребивалишта. Његово хапшење и фотографија су укључени у Програм рада бр. 19615, чл. 1 Део 40, по имену Павелић Анте, или Пал Арањош или Антонио Сердар.
Страх у Риму и Берлину
АРГЕНТИНСКИ амбасадор из Београда Онорио Ројгт је у Буенос Ајресу известио о забринутости немачког и италијанског амбасадора у вези са Павелићем, јер ако га југословенске власти заволе, отвориће политичко суђење у којем фашизам и нацизам, покровитељи НДХ, учествоваће. Према речима амбасадора Ројгта, ове земље верују да ће суђење изазвати озбиљне, непријатне међународне сметње, посебно за њихове земље, због чега Југославија жели да поново отвори суђење после десет година, боље је заборавити… По њиховом мишљењу, Роигт је осетио потребу да узме у обзир мржњу према Павелићу, који је био тешко окривљен за масакре.
СУТРА: ИСПОВЕСТ У ОСТРОГУ О НАДЗОРУ НА КРВНИКУ
