БИЛО ЈЕ 1998. Једног дана, средином новембра, зазвонио је кућни телефон и неочекивана вест је изненада улетела у Благојеву свакодневицу.
Из Црне Горе су га обавестили да његов брат Вељко, четири године млађи од њега, има озбиљних здравствених проблема. Та шокантна вест променила је атмосферу у кући. У нашој кући још је било свеже сећање на његову сестру Вјеру, која је преминула 1997. године, скоро годину дана раније.
Размишљајући о томе шта се догодило, замолили смо Благоја да отпутује и буде близу брата у његовим последњим тренуцима живота. Међутим, судбина је променила те планове. Из Црне Горе су му 23. новембра јавили да му је брат преминуо, па су укућани питали Благоја да ли мисли да ће за 40 дана од братове смрти доћи на парастос или не. У том тренутку није знао како да одговори ни какву одлуку да донесе. У глави су му се вртела сећања на рат, губитке и даљину. Оно што се даље дешава је Божја воља. Десило се много ствари које Благоје није предвидео. Све се дешава корак по корак.
Прошле су педесет четири године откако је Благоје напустио своју земљу. У својој седамдесет петој години вечност га је одвојила од тих давних успомена.
Напустили смо Стари континент 10. децембра 1998. Благоје је био испуњен стрепњом и унутрашњом радошћу. Прва станица на путу је Бари. У тај град нас је из Буенос Ајреса одвезао авион Ал Италије. Благоје је имао три дана да среди своје емоције и мисли. Судбина је хтела да поново пређе море, на исти начин на који је прешао педесет четири године раније. После чекања дошла је јака хладноћа.
ДАН предвиђен за долазак у Црну Гору, у град Бар, био је 14. децембар. Трајект нас је одвезао до одредишта. Када дође час, анксиозност се претвара у узбуђење, чисту и једноставну емоцију која изазива узбуђење и подсећа на интимност мајчине утробе. Благоје је уживао у тим тренуцима путовања, збијајући шале и осећајући се много пријатније него претходних дана. Нестао је страх шта ће затећи у отаџбини коју је напустио пре пола века. Када је сишао са трајекта, први пут је заплакао када је видео унука.
После суза долази радост, разговори и породичне анегдоте. Његово узбуђење је било толико да је наредних дана заборавио на кофер у луци који смо тражили.
Ранац који садржи сећања из прошлости постаје лакши уз помоћ садашњости, дајући му прилику да испуни празнину љубављу. Када је стигао у родни Косић, комшије су дошле да га поздраве док смо пролазили. Благоје је тих дана проживео лепе и незаборавне тренутке: сусрет са породицом, са рођацима, старим или старим, са децом рођака, са нећацима и њиховом децом, са комшијама и онима који су га се сећали када је био млад. . Дванаест дана, до 23. децембра, пратили смо Га на тај незаборавни сусрет. Од тог дана Благоје је остао сам у својој земљи, како и доликује. Енглеска и домовина. Он и његов народ. Он и његова мисија су да спаја прошлост и садашњост, сећа се љубави и мајчинства, гледа излазак сунца над сопственом кућом, у којој је одрастао, одакле је отишао у завршној фази рата 1944. године.
ЈЕДНО од првих мјеста које је Благоје посјетио када је стигао у Црну Гору био је манастир Острог, једно од посљедњих мјеста које је посјетио током рата. Било је касно поподне, велика хладноћа је сигнализирала да ће зима ускоро доћи. После обиласка манастира, заједно са породицом, сачекали смо Благоја напољу, испред непрегледних стена где се налази светилиште. У то време нисмо знали зашто је тако дуго био напољу.
Благоје је тог поподнева срео покојног митрополита Амфилохија. Пред њим је признао тајну коју је љубоморно чувао толике године. Са митрополитом је разговарао више од сат времена. Управо га је митрополит Амфилохије, који је био на тој црквеној функцији од 1990. године, позвао да медијима открије истину о догађајима који су се одиграли 10. априла 1957. године у башти Ломас дел Паломар, да га убију и погубе вођу. . Анто Павелић. Сачекали смо га испред куполе са уклесаним именом манастира, док се постепено спуштала ноћ. Коначно је изашао замишљен.
Касније су нас неки породични пријатељи позвали на вечеру код њих, недалеко од манастира.
Била је то посебна ноћ. Благоја је са великом радошћу дочекао власник куће, јасно дирнут чувши детаље атентата. За столом нас је било десеторо одраслих. Свечано ћутање лежи у основи признања које Благоје почиње јавно да открива. Вечера почиње ракијом, здравицама присутнима, а затим исповести. Речи које је изговорио слабашним гласом, готово шапатом, оставиле су снажан утисак на све присутне. Благоје објашњава детаље Павелићевог атентата. Истину на најотворенији и најјаснији начин износи човек који се увек сасвим искрено изражава и види се да је прилично миран, иако је ову велику тајну у души чувао пола века. Ову истину митрополит Амфилохије разоткрио је свету и Благој је ослобођен ћутања. На крају приче, уз неколико питања, дошло је славље. Власник куће отворио је прозор са којег се није видело ништа осим мрачне и хладне ноћи. По традицији у Црној Гори, испалио је неколико хитаца из своје пушке у ваздух како би обавестио комшије да се нешто важно дешава. Онда је погледао у очи Благоја и подигао чашу и узвикнуо: Благоје Јововићу, ти си последњи жив четник! Бог те благословио!
Вече се тако завршило.
Неговање традиције
БЛАГОЈЕ Јововић је већи део живота провео у иностранству, у Аргентини, где је морао да научи нови језик, шпански, да се интегрише у културу веома различиту од његове и да се навикне на стресан градски живот који је живео у Буенос Ајресу. Суочио се и са изазовом живота у сасвим другој друштвеној хијерархији од далеке Црне Горе и његовог племена Бјелопавлића. Као Србин из Црне Горе никада није изгубио нити заборавио обичаје и традицију свог порекла. Удаљеност је физичка, а не ментална. Ипак, када је дошло време да се врати у домовину, он је још оклевао. На крају је одлучио да путује са супругом и писцем ове књиге, својом трећом кћерком по реду рођења.
Крај
