Коминтерна је заузела ИЗУЗЕТНО антијугословенске ставове на Трећој конференцији Извршног комитета (12-13. јуна 1923) и на В конгресу 1924. године.
Прекретница у националном питању наступила је прихватањем Лењиновог концепта федерације совјетских република. Ово је сломило снагу руског јединства и руског национализма, као и руског православља. На ИИИ пленуму ИК Комунистичке интернационале (1923) оцењено је да је КПЈ нихилистичка по питању националног питања. Један од вођа Комунистичке интернационале Зиновјев је потврдио да је национално питање најважније питање које је одредило победу револуције. Зиновјев је јасно рекао: „У савременој Југославији национално питање је једна од најважнијих полуга у нашим рукама за збацивање владајућег режима. Највећу прекретницу у тумачењу националног питања као средства револуције направила је Комунистичка интернационала на В конгресу 1924. године. Дато је упутство за напад на земље „француског система” (Пољску, Румунију, Чехословачку,). Југославија, Грчка). Те земље морају да се растану у државу да би сломиле доминацију „западнодемократских“ земаља у Европи (идеологија буржоаског либерализма).
На 5. конгресу Комунистичке интернационале закључено је да се остваривање права „потлачених народа“ на отцепљење не може одлагати све док светски социјализам не победи. Дакле, постоји потреба да се тај процес убрза. Теорија уједињења трију југословенских народа (Срба, Хрвата и Словенаца) само је маска за „великосрпски империјализам“, па стога слоган о праву народа на самоопредељење „мора бити изражен у облику одвајања“. Хрватске, Словеније и Македоније од формирања Југославије и успостављања независних република”.
Краљевина СХС се сматрала јужним крилом непријатељске Совјетске Русије и морала је бити уништена. Тиме ће бити задовољена жеља Бугарске комунистичке партије да припоји Македонију.
УПРАВО антијугословенска и антисрпска линија КПЈ изражена је 1924. године у време вође Хрватске републиканске сељачке странке Стјепана Радића у Москви. Конкретно, Радић је у Москви приступио Хрватској сељачкој странци у комунистичкој сељачкој интернационали, односно у Међународном сељачком већу. У политичком деловању ХСС-а и комуниста сложно се радило на уништењу Југославије и антисрпским манифестацијама. Настао је историјски парадокс: „Пролетерски интернационалисти су ушли у национализам“.
Врхунац антијугословенског покрета изражен је у изјави: „Срби, Хрвати и Словенци су три различита народа. Теорија (владајућег режима) о држави са три имена само је маска за великосрпски империјализам. На Пленуму ЦК КПЈ, 25. новембра 1924. године, одлучено је да се отворено супротстави уједињењу Југославије, односно да КПЈ помаже покрету „потлачених народа“ формирање независних држава, Хрватске, Словеније, Македоније и Црне Горе, као и ослобођење Албанаца. Комунистима није било дозвољено да се мешају у „праведну“ националну борбу хрватске и словеначке буржоазије како не би ослабили националне тежње „радничке и сељачке масе“.
Трећи конгрес КПЈ, одржан 1926. године, прогласио је српски народ да „влада“ Краљевином ССР. Комунисти су тада почели отворено да подржавају право народности (националности) на отцепљење да би тим правом проширили револуционарни фронт. КПЈ је „решила” проблем Косова и Метохије спајањем у једну целину – Балканску федерацију. Космет је у партијским документима означен као „српски део Албаније“. Тако је и са Мађарима у Војводини. Комунисти су инсистирали на томе да је Војводина била „инфилтрирана империјализмом“ од стране Срба. Зато се мора подржати мађарска сепаратистичка партија, иако је „чисто буржоаска партија“. У борби против интереса српске буржоазије подржаване су грађанске странке националних мањина у Краљевини СХС. Нова антисрпска комунистичка политика нације захтевала је од комуниста у Црној Гори да развију концептуални концепт за стварање црногорске државе. Након што су српски народ прогласили „владајућим“, комунисти су означили и „нацију“ Црне Горе угњетену од „велике Србије“.
На Четвртом конгресу КПЈ, одржаном у Дрездену 1928. године, људи су захтевали што пре распад југословенске државе. „Потлачени народи“ Југославије требало је отворено да покрећу питање своје борбе за националну независност и отцепљење. Та борба се сматра „буржоаском демократском револуцијом“, али је такође део светске револуције. Најважнија одлука конгреса била је да се конкретизује право на сецесију. Поред свог става о хрватској независности, КПЈ је навела да ће подржати сваку акцију која води ка формирању независне Црне Горе. Изражена је солидарност „револуционарних радника и сељака југословенских народа, а пре свега Србије“ са национално-револуционарним покретом у Македонији. Исти израз је коришћен када се објашњава подршка Косовском одбору и борби за независну и јединствену Албанију. Право на отцепљење признато је и Мађарима у Банату, Бачкој
Антијугословенски покрет Коминтерне и југословенских комуниста достигао је врхунац након што је краљ Александар И прогласио успостављање диктатуре 1929. Доласком диктатуре почео је да се гради модел уједињења југословенске државе. Југословенски национализам краља Александра И је у званичним партијским документима добио тоталитарно-фашистички карактер. Агенција КПЈ Пролетер је у чланцима из периода диктатуре често користила фашистичке симболе за југословенске соколе. Комунисти су Соколе видели као главног поборника „српске војно-фашистичке диктатуре“ и носиоца великог буржоаског српског милитаризма.
Не треба заборавити чињеницу да је КПЈ била готово једина комунистичка партија која је без протеста прихватила одлуке Коминтерне да делује у правцу поделе своје земље.
Комунисти Чехословачке и Пољске пружили су такав отпор у вези са отцепљењем Судета, односно Данса, а комунистичке партије западноевропских земаља нису радо прихватале политику отцепљења колонија од своје метрополе. Разлоге за прихватање сепаратистичке политике југословенских комуниста, поред слабости партије и подељености на фракције, мора се тражити пре свега у подвргавању утицају покрета (народног) националистичког покрета у Југославији. За разлику од грађанских националистичких покрета, захтеви комуниста су радикалнији јер се залажу за коришћење насиља за постизање циљева (револуционарна средства). Сличне методе заговарали су и чланови Хрватске странке људских права (Франковци), који су се масовно укључили у усташки покрет са очекивањем да ће у згодном тренутку, уз италијанску помоћ, остварити његове сепаратистичке циљеве. Комунисти Хрватске, Словеније и Македоније прихватили су концепт „револуције“, борили су се да га схвате, да је уз помоћ Коминтерне решено питање њихове посебне националне државе ван Јужне четврте.
СТАЉИНОВА ДОКТРИНА
ОДНОС Комунистичке интернационале према Краљевини СХС (Југославији) само је оруђе у политици совјетске државе. Распад Југославије значио је и слабљење такозваног санитарног кордона версајских снага на југоисточној граници Совјетског Савеза. Политика Комунистичке интернационале и Совјетске Русије је доследна у једној стратешкој тачки: спас и стабилност Совјетске Русије могу се постићи само рушењем постојећег европског друштвеног поретка и система који је присутан у њеном окружењу. Тако су револуционарни циљеви комуниста материјализовани из перспективе бољшевичких интереса. Тако је Коминтерна изгубила свој првобитни циљ и постала средство „очувања социјализма у једној земљи” (према Стаљиновој доктрини), а заправо је служила за заштиту владавине права од могућег спољног мешања.
СУТРА: ????????????????????
