ЖИВОЈИН Мишић је своју војну каријеру започео 1874. године када је ушао у КСИ разред четворогодишње артиљеријске школе.
Али пре него што је завршио студије, Србија и Црна Гора је, након избијања босанско-херцеговачког устанка, водила два рата против Турске 1876-1878. да своју браћу ослободи турског ропства. Због недовољног броја руководећих кадрова у српској војсци, млади незрели академици КСИ и КСИИ разреда добијали су различите задатке у ратним јединицама. Мишић је, са чином водника, током Првог рата ратовао на Моравском и Тимочком ратишту, најпре као војник у Ваљевској бригади ИИ реда НОВ, а касније, показујући примерну храброст и вештину у борби, командовао је чета и батаљон трупа. У том рату, који је након четири тешка месеца крвавих борби завршио нерешено, Мишић је стекао драгоцено ратно искуство, добио прву ратну медаљу и унапређен у потпоручника.
Током Другог рата против Турске, који је Србија водила као савезник Русије од 1. децембра 1877. до 19. јануара 1878. године, потпоручник Мишић је био командир чете у Ваљевској бригади 1, којом је командовао његов брат, 1. бригада. Одељењски старешина Лазар Мишић. Бригада је упућена на Јаворски фронт. По преласку границе стигла је у Кладницу. За претходницу је одређена Мишићева чета. Она је у првом судару разбила Турке и напредовала ка Сјеници. Али му је касније наређено да заустави покрет јер је Аустроугарска претила ратом ако Срби протерају Турке из Санџака. То је изазвало негодовање међу активистима, па су желели да Црни петак дође и у ту „стару земљу (Аустрију)“. Судбина Живојина Мишића одлучила је да оствари ту заклету мисао Јавора током сукоба са Аустроугарском у Првом светском рату.
У међувремену, Мишић је завршио даљи двогодишњи курс на Академији, школу стрељаштва у Аустрији и двогодишњи курс за генералштабну струку. Захваљујући свом свеобухватном стручном усавршавању, изузетном војном таленту, ратном искуству и посвећености примерној служби, Мишић је остварио сјајну каријеру и стекао репутацију талентованог официра. У мирнодопско време преузимао је све командне дужности – од командира вода до помоћника Главног штаба. После Мајског преврата 1903. године био је осумњичен да је припадник Обреновића. Избачен је из војске и пет година је провео у материјалном сиромаштву. У време анексионе кризе, односно када је Аустроугарска објавила анексију Босне и Херцеговине, све је указивало на могућност рата између Србије и Монархије, па је, као веома способан официр, враћен на функцију и постављен за помоћника директора Маинархије. Генералштаб марта 1909. Као помоћник генерала Путника сарађивао је у припремању ратних планова против Аустроугарске и Турске. За време Балканских ратова био је десна рука војводе Путника. Али чим се завршио рат против Турске и Бугарске, сплеткароши међу члановима тајне организације „Црна рука“ успели су да Мишића натерају у пензију.
НАКОН Сарајевског атентата на младог босанског револуционара Гаврила Принципа против аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, Аустроугарска је запретила ратом са Србијом, за шта је тежила да окриви. Поново су земљи били потребни талентовани војсковође, па је Мишић поново активиран и по трећи пут постављен за помоћника Путника у Врховној команди.
У јеку највеће кризе на фронту, крајем новембра 1914. године, Мишић је постављен за команданта Прве армије, заменивши рањеног генерала Петра Бојовића. Српска војска је задивљујућом победом у Колубарској бици задала разоран војни и морални ударац Аустроугарској. Аустроугарска монархија се никада није опоравила од тог пораза. Кључне улоге у тој бици одиграли су Прва армија и Живојин Мишић. Због овог успеха, који представља „црни петак“ Аустроугарске, Мишић је унапређен у чин војводе.
После вишемесечне болести и опоравка на Крфу иу Француској, после повлачења војске и владе из земље, Мишић је септембра 1916. године поново добио команду над Првом армијом иу борбама код Горничева на Црној реци. а код Битоља поново је показао нарочите способности великог стратега. То је донело нову славу српској војсци у њеној борби против бугарске и немачке војске, а Мишићу донело ново признање за успешно командовање Првом армијом.
У лето 1918. војвода Мишић је постављен за начелника штаба Врховне команде. Под његовом командом, српска војска је пробила на Солунски фронт, а у Солунској офанзиви, уз подршку савезничких солунских снага, на балканском ратишту победила удружене армије Бугарске, Немачке и Аустроугарске и натерала на предају Бугарске, Турске и Аустроугарске, а затим Угарска, након одвајања од Аустрије, настојала је да задржи Војводину у својој држави. Мишић је 13. новембра 1918. у ослобођеном Београду својим представницима понудио услове за безусловну предају. Успеси српске и савезничке војске на балканском ратишту, за које се везује име војводе Мишића, разорно су се одразили на Турску и Немачку, које су такође биле принуђене на оружје.
ОД закључења примирја на крају Првог светског рата 1918. године до потписивања коначних мировних уговора са непријатељем и суседним државама 1920. године, војвода Мишић је распоређивањем и флексибилном употребом српске војске успео да заштити своју територију. средства освојена на бојном пољу током четворогодишњег рата и спречила похлепне комшије да заузму делове Србије и Југославије. У том смислу, посебну пажњу заслужује покушај Аустрије да подигне нову војску и заузме некадашње хабзбуршке „крунске” територије, укључујући и словеначке покрајине јужно од Драве. Снажним нападом на словеначке привремене одреде, распоређене на линији разграничења коју је успоставила словеначка земаљска влада, Аустријанци су их лако поразили и прешли Драву 30. априла 1919. Војвода Мишић је одмах реаговао и, не питајући владу, наредио четрнаест артиљеријских батаљона из састава Прве српске армије и група најистакнутијих корпусних официра да се одмах упуте у Словенију. Срби су заједно са Словенцима (девет слабих батаљона) за десет дана потпуно поразили Аустријанце, напредовали 70 км северно и заузели целу Корушку, укључујући и Целово. Било је јасно да су ови спектакуларни успеси и жртве били узалудни: на референдуму одржаном у Корушкој 1919. године већина корушких Словенаца и домаћих Аустријанаца гласала је за останак у Аустрији. Да скепса буде још већа, словеначки политичари су кривицу за тај пораз пребацили на Србе, оптужујући их да су их издали.
Једина сатисфакција за војводу Мишића био је осећај да је, по заклетви ратника који су долазили са Јавора од далеке 1877. године, својим заклетим непријатељима Србије – Црном и Жутом царству, приредио последњи сурови „Црни петак“. .
Такво понашање Словенаца и њихових политичара, као и утисци које је војвода Мишић стекао о Хрватима током посете неколико хрватских градова у марту 1919. године, навели су га на размишљање да ако Србија жели да сачува имовину стечену крвљу ратника. многих генерација, мора се ослободити илузије о могућој заједничкој држави Срба, Хрвата и Словенаца и изградити своју државу на њиховом етничком простору. Он је лично упозорио регента Александра да је немогуће изградити срећну и стабилну државу са Хрватима и Словенцима, јер је „свет за себе, ма какве предлоге да дајеш, ствар је пропала.
САВЕЗ ТРИ ЈЕ погођен
ТОКОМ троструке офанзиве немачке, аустроугарске и бугарске војске на Србију 1915. године, војвода Мишић је са својом Првом армијом зауставио све покушаје аустроугарске војске да напредује преко Саве и Дрине са северозапада, у сарадњи са немачким и Бугарске војске, које су напале са севера и истока, затвориле су опсаду око главнине српске војске у центру земље. Тиме је 1. армија успешно одбранила леви бок главних снага српске војске и повукла трупе, избеглице и државне институције из земље на јадранско приморје за два месеца операције одбране.
СУТРА: ИДЕОЛОШКО УНИШТАВАЊЕ ИСТОРИЈСКОГ ОСНОВА Србије
