Идеју о интегрисању ОСЛОБОЂЕЊА српске либералне политичке и идеолошке елите – идеју Велике Србије – компромитовали су Хабзбуршка Аустрија и Ватикан у другој половини 19. века, а посебно почетком 20. века.
Ове исте снаге наставиле су кампању против Србије и Југославије између два светска рата, уз подршку нових међународних идеологија – комуниста на челу са Коминтерном и фашистом Бенитом Мусолинијем. Међутим, на опште непријатно изненађење српских родољуба, припадника победничке војске и војног естаблишмента, од оснивања прве југословенске државе – Краљевине СХС у децембру 1918. године, идеја о Велику Србију или Уједињене историјске државе Србије одбацила је српска династија, а српски већински политички лидери и нови „југословенски народ“ одбијају.
С друге стране, политичка, културна и просвјетна друштва Хрватске и Југославије, па и великодостојници Римокатоличке цркве (нпр. ђаковачки бискуп Антун Акшамовић), захтијевали су да се земља која се зове Југославија (Влада Хрватске народне странке у Сињу, (…)Соколи Слободне Југославије и разна друштва из Оребића, друштво „Томислав“, Југословенска група из Подгорца у Далмацији, Сплићани, Југословенска читаоница у Водицама, Подгори, Биограду на мору, Соколи Супетра). Назив државе „Југославија“ тражили су Југословенски соколи острва Пага, Мариборчани, Управа хрватског благајне из Врлике, врличка католичка црква, „Југославија читаоница“ из Старог Града, Окружни комитет из Босанске Градишке. .
У првим годинама након уједињења, римокатоличку Југославију су из практичних разлога подржавали делови римокатоличке хијерархије, припадници католичког покрета (старешина), који су имали за циљ ширење евангелизације на исток југословенске државе. Даковски бискуп Антун Акшамовић истакао се својим изјавама подршке Југославији, као и појединци из католичког покрета, односно из „домагоја“ и виших редова. Њихова управа Народне политике, смештена на загребачком Каптолу, била је испуњена пројугословенским списима.
Истовремено су напали групу „Чокорилова“ „Велика Србија“ (Дорђе Чокорило, оснивач Српске народне организације из Босне – Н. Ж.), који су себе називали државотворцима и националистима, иако „имају увек били противници нашег (југословенског) националног јединства”. С друге стране, „Чокорилов штампа“ је прогласила антидржавним елементом свакога ко „по својој савести не одобрава рад наше мудре Уставотворне скупштине“. Од „чокориловаца“ Народна политика брани прагматични „југословенски унитаризам“ др Анте Трумбића, као и велики број „прагматичних“ хрватских Југословена, који ће ускоро прерасти у велики сепаратизам. Хрватска је била комунистичка и франкистичка (нпр. југословенски „Војници“ ” Љубо Леонтић и Едо Булат). У Високој народној политици објашњавају да онај ко гласа против Устава, захтевајући само „темељне измене” није нужно антидржавни сепаратиста, па због тога „чокориловци” нису били испуњени мржњом према Хрватима и Словенцима.
Свештенство Католичког покрета, окупљено око Народне политике, залагало се за давање имена Југославија држави Срба, Хрвата и Словенаца. Критиковали су понашање „ешајевских“ дипломата који нису упознати са „новом ситуацијом“ (Југославија), јер су стално говорили о „српској држави“, „српском краљу“, „српској војсци“. Народна политика је и против израза „Јужна Србија” (Македонија), Северна Србија (Војводина), Западна Србија (БиХ), који се користе у „демократским листовима”, као и против натписа СД Ж. (Државне железнице Србије) на возном парку. Тада је свештенство око Народне политике подржавало назив Југославија, Југославија, а не Србе, Хрвате и Словенце који су, како су српски званичници говорили, „најжешћи противници имена Југославија“. Замерили су се називу „три имена“ за државу, јер такав назив нигде није постојао, а оснивачи државе „ес-ха-ес“ (Срби) су тако створили три идеје и „разбијени Југословен“. нација”. . „Ко се противи југословенству као таквом није присталица националног јединства. Бесмислено је и увредљиво за фарисејство да у Српској реји, Србији, Балкану, Трибуни, Застави и другим великосрпским новинама поједини племенски шовинисти на истој страни пишу о народном јединству етноса, а нападају југословенство као наводну аустријску измишљотину. У нашој земљи нема националног јединства без Југославије” – закључују југословенско римокатоличко свештенство окупљено око Католичког покрета и Хрватске народне странке (Југославија) и њени поглавари.
Што се тиче римокатоличке националне политике, назив Краљевина СХС означавао је привремени пораз Југославије, а уступак је учињен „шовинистима и хегемонима, великим Србима племена, који у себи мисле овако: 'Ми сада нисмо успели да се отарасимо југословенске идеологије и да себи задобијемо доминантан положај у држави; касније, унутрашњом колонизацијом, освајањем свих утицајних места у земљи, пропагандом у војсци, у школама и у целокупном јавном животу, натераћемо Хрвате и Словенце да се признају као српски огранци као што су Црногорци и Шумадинци; У томе ће нам помоћи они интегрални Југословени, који се већ зову Срби, Хрвати и Словенци; Овим људима ће бити смешна три имена, па ће прихватити само једно име; Тако ће у земљи остати само Срби и земља ће се коначно звати Србија.
Овакав закључак, пише на крају Народна политика, заснован је на великој илузији: „Хрвати и Словенци нису Срби, нити ће се икада тим именом звати… Ако се неки Лукинић, Деметровић и Могоровић назове Србином, не би имало смисла… Без Југославије били бисмо три народа… Хрвати и Словенци признају само једну идеју на коју се може ослонити: национално и национално јединство, а то је југословенска идеја.
ПРЕД изгласавањем Устава (пролеће 1921) Краљевине СХС, разне грађанске и политичке групе протестовале су петицијама и апелима Уставотворној скупштини против идеје да се нови јужнословенски народ назове „Југославија“. “. Такве протесте предводили су чланови Напредне народне странке Николе Пашића. Шидски радикали су се међу првима успротивили називу Југославија. Демонстрације су упутиле и „Слога“ са острва Виса, Градски одбор Крајине и Просветно друштво из Тучепа и „Рад“ из Товарника, са захтевима да се нова држава не зове Југославија. Срби из Орловата (Банат) тражили су да се земља зове Велика Србија. Народна напредна странка из Пећи, Народна одбрамбена организација из Барање и Окружна организација Народне напредне странке тражили су да се земља зове Краљевина СХС. Напредно веће белоцркванског и вршачког округа у Уљми оштро се противило предложеном потезу да се држава именује Југославија.
Против назива Југославија се успротивио и Конгрес Напредне народне партије у Ириги. Дубички радикали и демократе, радикали Вргин Моста, винковачки Срби, мештани села Ласер и винковачке црквене општине тражили су да се нова држава и даље зове Краљевина СХС.
СТРАХ ОД ИТАЛИЈАНА
ИЗЈАВЕ о лојалности новој држави и гласању за први устав изражавало је и римокатоличко становништво Далмације, посебно из забринутости за могућност трајне италијанске окупације. Стога је одбор Шибенске народне скупштине срдачно поздравио уставно гласање у начелу. Одбор Народне скупштине у Примоштену и Одбор Народног вијећа у Шибенику изразили су захвалност за слободу од туђинске власти. Шибенчани су 1920. године поздравили рад Уставотворне скупштине са жељом да се што пре постигне унутрашње југословенско уређење земље.
СУТРА: НОВА ДРЖАВА СКИДА СВЕ ЗАСТАВЕ Србије
