БИЛО ЈЕ 1954. Анте Павелић и Милан Стојадиновић састали су се у Буенос Ајресу да склопе тајни споразум о подели Титове Југославије.
Милан Стојадиновић је био председник Владе Краљевине Југославије, три пута као министар финансија и министар иностраних послова. У Аргентини је власник дневних новина Ел Економиста. Стојадиновићев долазак у Аргентину неколико година раније испао је прилично скандалозан.
Истражитељ Беатрис Гуревић указује на огромну моћ коју су тајни саветници Имиграционе службе имали у Аргентини после рата да Милану Стојадиновићу дозволе улазак у земљу. Ови саветници имају велику аутономију и могу да промене донете одлуке. То је био случај Стојадиновића, који није добио бесплатну дозволу за искрцај, поткрепљену писмима амбасаде САД. Међутим, интервенција Бранка Бензона, саветника који је био министар НДХ и хрватски амбасадор у Трећем рајху, омогућила је Стојадиновићу и његовој породици да уђу у Аргентину 22. септембра 1947.
У међувремену, у процесу свеобухватног пословног развоја, млади Благоје, са 32 године, редовно шета шеталиштем Мар дел Плата са својим сународницима и пријатељима, попут Мила Кривокапића, уживајте у овом прелепом бањском граду пуном потенцијала. Међутим, благостање га није претворило у неозбиљну или аполитичну особу. С једне стране, повремено је помагао својој породици да преброди тешкоће послератног периода. С друге стране, дописивао се са српским пријатељима који живе у Буенос Ајресу и Кордоби, где су препричавали свакодневне изазове, успоне и падове и бавили се политичким проблемима Аргентине и његове домовине. Била је то мала, али веома блиска заједница, где су се често подржавали у свему што су могли, што се може прочитати у многим писмима. Састанци су се одвијали у континуитету и годинама су их одржавале различите организације, попут Прве српске православне цркве Светог Саве у Буенос Ајресу, чији је он био суоснивач, и Културног центра „Његош“, чији је Благоје је један од оснивача и чланова.
Српска православна хришћанска заједница Републике Аргентине је децембра 1954. године, преко свог председника и секретара, предложила Благоја за главног администратора Српске православне цркве за Мар дел Плату, Мирамар и околне градове, све бањске градове у провинцији Буенос. . Аирес. Ствари су се одвијале веома брзо и планови за останак у Мар дел Плати су брзо пали у воду, па је и понуда цркве у том крају избледела.
ОКТОБАР 1955. године, док су друштвени послови у земљи били у превирању, када је Благоје прочитао да је Павелић у граду близу Буенос Ајреса, под заштитом генерала Перона, живи у потпуној слободи због своје усташке групе. . Када је ова информација стигла до њега, одлучио је да напусти Мар дел Плату и све што је постигао. Од тог тренутка више није имао шта да размишља осим да пронађе највећег српског месара Анту Павелића.
Важно је истаћи хаотичан политички контекст у коме је Благоје Јововић добио информације о Павелићевом присуству у Аргентини.
Године 1955. и 1956. важне су јер су означиле почетак краја за Павелића. Током те две године, интензивно се појављује у аргентинској политици, због многих притужби на њега и његове усташе, као и због упита аргентинског заменика министра спољних послова у вези са његовим активностима, што је процес који се убрзао након пада. Перона, због Ослободилачке револуције 1955. године.
У данима након Ослободилачке револуције, септембра 1955. године, многе новине као што су Ла Расон, Ла Национ, Нотисијас Графикас, Ел Аргентино, Воз дел Интериор, писале су чланке у којима су порицали сарадњу Павелића и његових усташа са Пероновом владом.
У четвртак, 20. октобра 1955. године, лист „Ла Расон” објавио је текст писма које им је послао Јосо Дефранцесцхи, председник Југословенског клуба из Буенос Ајреса.
(Југословенски клуб, из улице Сан Мартин 640, у Буенос Ајресу, 1955. године, било је друштво које је постојало више од три деценије у земљи и укључивало српске, хрватске и словеначке досељенике.) Напомена Ову белешку за штампу Јововић чува за 43 године Дуги низ година својим документима упозоравала је на Павелићево присуство у Аргентини. Ово је био почетак краја за диктатора. У чланку под насловом „Извештава се да је југословенска терористичка организација деловала у служби свргнутог режима: њени лидери су сада у бекству“, наводи се да је у данима када је народу Буенос Ајреса претила крвава освета као резултат напада. бескомпромисни став опозиције, која је била организација југословенских избеглица која је служила режиму као терориста, која је имала велико искуство у последњем светском рату и војна дисциплина, чини ову организацију страшном.
У тој белешци ЈОСО Дефранечски, као председник Југословенског клуба, навео је и известио да, због онога што је објављено у штампи, као и на домаћим и међународним радио станицама, аргентинске власти лове Анту Павелића, шефа хрватски клуб. екстремистичка група, уско повезана са Народноослободилачком алијансом и активно учествујући у догађајима који су дубоко шокирали аргентински народ, истовремено је изјавио да је Анте Павелић, као југословенски парламентарац, 1926. године потражио уточиште ван своје земље, оснивајући терорист. Усташе, у чије редове је регрутовао хрватске екстремисте који су учествовали у подстицању на атентате и велику акцију прокламовани, а истовремено подржавани, одржавани и заштићени од стране тадашњих тоталитарних режима Немачке. Италија и Мађарска. Током прошлог рата, када је Хитлер поделио територију Југославије на своје сателите, дао је усташама власт над територијом у вештачки створеној марионетској држави Хрватској, где су успоставили велики терор.
Дефранцески је тврдио да су Павелићеви пријатељи били укључени у сличне активности против аргентинских интереса, скривајући се у удружењима попут „Хрватског домобрана“.
Он је истакао да су се усташке избјеглице у Аргентини, чији су идеали били тоталитаризам и тероризам, осјећали угодно у редовима Народноослободилачког савеза, као и Перонистичке странке за странце, гдје су заузимали високе позиције. Павелић је нестао после недавне победе револуционарних снага. И он и његови послушници имају искуства у скривању, коришћењу лажних имена, непознатих адреса, преласку граница са унапред припремљеним пасошима и увек су спремни да праве невоље, под својим именом или наношењем штете другима. У листу “Хрватска” објављено је више текстова у којима се изражава усташка подршка Пероновој влади, а посебно се истиче да је председник Хуан Перон управо захваљујући хрватској заједници у Аргентини однео одлучујућу изборну победу.
Устаните са диктатором
У листу “Хрватска” од 5. маја 1954. писало је: “Хрвати у Аргентини, чим им се укаже прилика, и у складу са својим могућностима, подржавају мудре и великодушне напоре генерала Перона, цијене његов велики допринос. ” , велико домољубље, сентимент за социјалну правду и разумијевање Захваљујући том разумијевању, синови и кћери Хрватске, након завршетка Другог свјетског рата, нашли су уточиште Искрено и топло уточиште у Аргентини генерала Перона, којему дугујемо више од само хлеб. сваки дан али и услов за заједнички развој нашег културног и националног живота“.
СУТРА: ПОБУНА ПРОТИВ НАРОДА АРГЕНТИНЕ
