У другој половини априла 1968. године о положају аутономних покрајина расправљао је и Извршни одбор Српског покрајинског партијског одбора за Косово и Метохију.
Фадил Хоџа је том приликом истакао да је оправдано да покрајина постане „нека врста федерације и да се јасније изрази као саставни део федерације“. Он се противио употреби израза Метохија и захтевао да се у званичном називу покрајине задржи само назив „Косово“. Сматрао је да нема потребе да се измишља нова застава већ да се као званична застава користи „шиптарска албанска застава“. Ф. Хоџа се није директно изјашњавао „за републику“, иако није крио да је то доминантно осећање албанских комуниста… Идеја изражена паролом „Косово – република хоа“ сазрела је на највишем нивоу. политичком нивоу Покрајине.
Питање решавања статуса националних мањина у републици и федерацији изазвало је расцеп у партијском руководству Србије. На 14. седници ЦК СК Србије, одржаној 29. маја 1968. године, расправљано је о политици националне равноправности у републици. У уводном уводу се јасно каже да се „национални односи не раде једном за свагда” и истиче да се развојем друштва неки претходни проблеми реализују „са другом димензијом или „новим проблемима земље”. ”. једнакост“ настала. Муслимански званичници из Санџака говорили су о положају муслиманског становништва у Санџаку, економској заосталости тог подручја у републици, високом наталитету, губитку перспективе који води ка миграцији у Турску (12.200 муслимана из Србије), општој сумњи у то. . погођене етничке заједнице, процес идентификације вере и нације… Одлазак једног броја српских и црногорских стручњака са Косова и Метохије Махмут Бакали је покушао да објасни економским разлозима, негирајући елиминисање могућности да Албанци врше „притисак” на њих. .
РАД 14. СЕКЦИЈЕ СК Србије обележила су беседа Јована Марјановића и Добрице Ћосића. Добрица Ђосић и Јован Марјановић критиковали су националну политику СКЈ. По њиховом мишљењу, националистички национализам, бирократски партикуларизам и бирократски национализам озбиљно су нарушили темеље југословенске заједнице. Да ли Ј.Марјановић отвара питање поларизације комуниста по националности уместо револуционарних циљева? Питао се да ли Савез комуниста окупља Албанце, Србе, Мађаре… или комунисте који делују у окружењу Србије, Албаније, Мађарске?
Он је проглашење „исламске државе“ сматрао „бесмисленим“ потезом који би неизбежно довео до „појачања сукоба и нетрпељивости међу народима“. Он је изразио забринутост за положај и „тренд развоја“ српског народа ван Србије. Оптужио је „бирократски национализам“, концентрисан у републикама, да кочи слободан развој југословенске социјалистичке свести. У том контексту, сматрао је потребу за стварањем „националне војске“. Као један од главних узрока национализма сматрао је затварање републичких економија, контракцију тржишта, успоравање интеграције и истицање тезе о „националној економији“. Суочен са много дезинформација, Марјановић је рекао да српски комунисти треба да изврше „критичку анализу пута ка решавању националног питања”, дајући „оцену реалног развоја економске ситуације сваке земље и народа”, оцењује „ ниво демократског зближавања“, посматрају „следећи тренд кретања“. Марјановић је подржавао јединство комуниста у Југославији и указивао на штетне последице тежње да се преслика државна организација и одређена решења у националним односима са Савезом комуниста. Он је сматрао неприхватљивим потезе републичког руководства и компромисе које су чинили „за домаћи мир“. У том контексту критиковао је деловање Српске православне цркве као јединог браниоца „свих Срба“ и антикомунизма католичке штампе. Марјановић је посебно скренуо пажњу на понашање албанских кадрова са Косова и Метохије, који су забринути за „право на аутономну покрајину, као и националне симболе и амблеме, али је та појава, због тешке националне атмосфере, део завичајне живот српског и црногорског народа“. , посебно интелигенција, повлачи се са Косова и Метохије.
ДОБРИЦА Ћосић је скренуо пажњу да по формули „аутономија и самоуправа народа, у име националног суверенитета као израза равноправности, у име националности као примата друштва, у име територијалне аутономије. ” , постоји концепт примитивног, дезинтегрисаног, идиосинкратичног друштва, нужно бирократског и сиромашног.” Говорио је о „бирократском национализму“ као о феномену који „поистовећује социјалистичку самоуправу са националним и државним суверенитетом и оквиром, деградирајући самоуправу радника и друштва у територијални партикуларизам и економску и социјалну диференцијацију“. Ћосић се залаже за дубље, разумније и практичније улагање на Косово и Метохију, стварање оптималних услова за културни развој етничких мањина, интеграцију њиховог стваралаштва у „фонд културе Србије и Југославије“. Истовремено, указује на заоштравање односа Шиптара и Срба, појаву „албанскоцентризма“ на КиМ, застрашивање и претње Срба, миграције, репресију која има системе на радном месту, неједнакост пред судови, кршење закона. Његов критички напад је био на слепило српске политике за „шовинистичко расположење” и „националистичку психозу” код Шиптара, појаву аполитичних идеја јединства и сепаратизма, подршку албанском национализму, етничку дискриминацију. Он је скренуо пажњу на тренд остваривања права на самоуправу као „права Косова на државност и суверенитет“. Према његовом мишљењу, на том простору могу постојати само два суверенитета: „Југославија и Албанија, односно један или други“. Комбинација ово двоје довела је до трагичног краја.
Према Досићу, шиптарска равноправност у Србији и Југославији, схваћена бирократско-етатистички, и развој покрајинског суверенитета неминовно би довели до реваншизма и озбиљног сукоба. Осврћући се на ситуацију у Војводини, Досић је војвођанску бирократску аутономију поистоветио са регресивним партикуларизмом, који „представља инхибицију природних, неизбежних друштвених кретања ка демократској интеграцији и модерној, као и концентрацији физичке и интелектуалне енергије. Ћосић је изјавио да „чежњу” Албанаца за јединством са својим сународницима у Албанији могу ометати само економски, демократски и социјално прогресивни процеси Југославије и њена надмоћ над албанском стварношћу. Он сматра да српски народ има свест, снагу и вољу да демократски разуме национална осећања Шиптара на Косову и Метохији, све док не угрожавају мир на Балкану и независност заједнице Југославије. Поготово ако се „свој национални суверенитет не остварује у виду национализма и угрожавањем опстанка, слободе и интегритета српског народа на Косову и Метохији“. Ћосић сматра да албанске политичке елите многа друштвена и развојна питања преносе из „социјалне сфере у националну сферу“ и излаз проналазе у остваривању „националног и државног суверенитета, односно отцепљења Косова и Метохије од Србије и Југославије“. .” Он је сматрао да је коришћење самоуправе и друштвене аутономије за „афирмисање тог права на самоопредељење“ подједнако погубно за све народе који живе на Косову и Метохији.
НАЦИОНАЛНА МИСАО
ЈЕДИНИ излаз из постојеће ситуације Добрица Ћосић је видео у стварању „друштва у коме се остварује национална равноправност у друштвеним односима, али без државног облика, државних атрибута, националне и националне идеологије, односно бирократске „репрезентације“ и „репрезентације“. У случају доминантне националистичке политике у Југославији наспрам друштвеног универзализма и визије будућности коју нуди СКС, Ћосић је предвидео да се и у српском народу могу пробудити стари историјски циљеви и национални идеали.
СУТРА: БРОДОВИ ПОТВРЂУЈУ СТАТУС КОМУНИСТИЧКОГ НАРОДА
