ПОЧЕТКОМ 60-тих година 20. века југословенско државно и партијско руководство нашло се на важној историјској раскрсници, оптерећено дилемама, оптерећено тежином кризе, са различитим погледима на будућност и без ваљане и безбедне „мапе пута“ где и како. да крене напред.
Међународни положај Југославије био је стабилан, у неким аспектима готово идеалан.
Оба супротстављена блока поштују независност и интегритет земље.
Временом, Запад више није очекивао да индиректно инкорпорира Југославију у своје политичко-војне структуре. Надало се да ће „југословенски пример” имати за последицу еродирање монолитне структуре и јединства „логора”. Након нормализације односа са Совјетским Савезом и „народно-демократским“ земљама, Југославија је била у стању да се одупре притисцима да се прикључи „страни“, оптужбама за ревизионизам и кампањом националног комунистичког покрета против СКЈ. Политика несврстаности и једна од водећих позиција у том покрету омогућила је Брозу да води „светску политику“, која није била у складу са њеном величином, економским потенцијалом и унутрашњом „стабилношћу“. Отклањање страха од спољне опасности посредно је утицало на развој унутрашњих односа, „попуштање“ Уније, отварање националног питања, независност република и формирање новог устава и правног система земље.
УНУТРАШЊА криза је веома дубока, истовремено између државе и партије, идеологије и организације, политике и економије, друштва и етике. Трајао је више од деценије и суштински је уздрмао власт Партије, узурпирао државу и уништио институције и друштво. Питања која треба решити су многа и контроверзна.
Бројни конфликтни процеси преливају се у спиралу кризе, која на дужи рок прети колапсом Паргије и распадом државе. Институционални развој самоуправе довео је до успостављања система коме је хитно потребна промена. Без практичних и систематских решења, самоуправљање, које се деценијама „стварало” и „надограђивало” без промене, постало је култ, догма, светиња, наслеђе чији садржаји остају нетакнути.
Уз минималне модификације, то додатно отежава друштвени развој.
Расподела друштвених производа изазвала је контроверзе међу републикама. Страх од слободног тржишта изазвао је нервозне реакције бирократије забринуте за судбину сваке акумулације капитала ван контроле државе. Корумпирани компромиси су подстакли национализам и ојачали бирократију. Револуционарни морал више не постоји у контроверзној номешслатурској странци. Све заједно води у ћорсокак. Безнађе је појачано проценом и ставом партијског руководства да свака промена у систему самоуправе штети угледу земље у иностранству, вређа „наратив” о југословенском путу ка социјализму и подрива мит о југословенском „ја”. -чуда владају”. Стога се потискује критичка мисао, улепшава стварност, скрива истина, а догма се негује.
ДРУГИ суштински ток који је кризу учинио тако драматичном било је успостављање република као независних друштвених, економских и политичких заједница. Из доступних докумената се види независност република, њихово затварање, национална хомогенизација, несвест о потребама и интересима Југославије у целини, осећања министарства, себичност и себичност се посебно одражавају у економској сфери, перцепцији да је немогуће изаћи из оквира града, округа или републике. Последице су биле општи распад, трвења између нације и Југославије на свим нивоима, отуђење између југословенских народа и југословенских република, развој комунистичке бирократије, радикално смањење свих функција у надлежности Федерације, очигледан недостатак јединства исказаног на седницама државних и партијских органа, на расправама о друштвеном планирању, инвестицијама, прерасподели прихода итд.
ТРЕЋИ елемент опште друштвене кризе је економија. Процес развоја пун је контрадикција. У економској сфери самоуправљање је стагнирало. Присвајање вишка рада је и даље у рукама државе (79,1% вишка рада 1961. године, 73,4% 1964. године), што посредно доказује моћ државних елемената у друштвено-економској структури. Финансирање проширене репродукције је највећим дијелом у рукама Федерације (са 37% на 27%), република (од 10% до 7%) и нижих регионалних административних структура (око 20%) него у рукама влада. привредних организација (са 31% на 26%). Педесетих година 20. века национални доходак се скоро удвостручио (повећан 2,3 пута). Посебно је био изражен раст индустријске производње (повећан 3 пута). У структури извоза почели су да доминирају високопрерађени производи (1962. године чинили су 42,7% извозног промета, док су непрерађени производи чинили 19,6%). Када је у питању Југославија, учешће индустрије у укупном приходу је почетком 60-их порасло на 41,2% (у Србији је износило 35,2%). Стопа раста основних друштвених средстава за производњу током целе претходне деценије износила је 10,3% (у Србији 10,2%). Удео пољопривредног становништва у укупном становништву земље смањен је са 70,4% 1948. године на 49,4% 1961. године (у Србији са 74,7% на 56%). До раних 1960-их, дуг је премашио 1,1 милијарду долара. Залихе чине 33% укупне производње. Недовољно искоришћени капацитети достигли су 40%, привредна структура није била прилагођена извозу или домаћој потрошњи, стопа раста личног дохотка за куповину социјалног мира премашила је продуктивност. Расипање, немар и неуспела улагања део су свакодневног живота.
Улагање у некомерцијалне објекте „прождире“ 30% државног кредитног капитала. Расподела акумулације, инвестиција и прихода подстакла је незаситну похлепу политичких структура на свим нивоима и била је извор дуготрајних сукоба. Стране инвестиције учествују у државним инвестицијама са 40%, а у улагањима Федерације са 66%.
Раст потрошње је већи од стагнирајуће производње. Структура увоза показује да појава „луксузних“ роба не води рачуна о потребама привреде. У својим настојањима да остваре економски суверенитет, развијене републике (Словенија и Хрватска) су тврдиле да ће концентрација економских ресурса (доходак, инвестиције, проширена репродукција, капитал) подстицати „велику државну хегемонију”. Економија је постала извор политичких конфронтација.
КРИЗУ ствара сама Партија. Организована хијерархијски и идентификована са државом и влашћу, она не може да подстакне развој самоуправе и демократије. Питања о њеној улози и личности изазвала су поделе унутар Партије. Изузетност, недисциплина, кршење закона, корупција, недостатак одговорности за обавезе које намеће држава владали су међу највишим руководством федерације и републике.
Партија је снага која покреће све друштвене промене, али у исто време нема довољно снаге и воље да се трансформише, прилагоди друштвеним променама и разумно сагледа свој став на корене промене у организацији. унутрашње односе, бежећи од старих комунистичких метода контроле и организације. Другим речима, СКЈ није успео да промени ригидну перцепцију својих „кадрова“, модификује успостављену политичку психологију, одвоји је од стереотипне „политичке културе“, трансформише фокус рада из „сектора власти“ у простор идеолошких. и политичко деловање.
ЗНАЧАЈНЕ РАЗМЕРЕ КРИЗЕ
И ДОК је криза изазвала дубоке шокове и застрашујуће размере, завладао је „очигледан“ социјални мир, оно што је изгледало као хармонични односи међу републикама, осећај „малог“ човека да је будућност изборена у наредном веку и да је дошло време да доживотно уживају повећане плате, према добијеним стандардима. Југославија је спољним посматрачима изгледала као земља унутрашње стабилности, високе стопе раста и међународног угледа. Испод овог површног мира и просперитета, земља се суочава са озбиљном политичком кризом која дугорочно поставља питање опстанка Партије, политичког система и државе.
СУТРА: ДУЖИНА ЗАДАТАКА НИЈЕ ЕФИКАСНА ЗА ЈОСИПА БРОЗА
