СВЕШТЕНИК је био тринаест година старији од Благоја и поред тога што је био духовни саветник и исповедник, био је и Благојев пријатељ.
Благоје је у њему вероватно нашао човека блиског његовим успоменама, поукама из детињства, порекла и Бјелопавлићеве породице, јер је и Радојца био Црногорац, из Загреде, града код Косића. Мора да су разговарали о домовини и невољама на које су наишли са својим породицама током рата, што их је морало зближити. Радојца је наишао на многе недаће. Током Другог светског рата, као војни свештеник, са супругом и малом децом, морао је да се бори у устанку против италијанске окупације, попут Благоја, јула 1941. Италија га је ухапсила и осудила на смрт. Међутим, спашен је ове казне и после рата је пребачен у концентрациони логор у Италији. Као и толики други четници, тамо је доживео велике невоље и невоље. Патријарх римски Гаврило Дожић поставио је Радојца за архијереја за Аргентину, уз свештеника Филипа Рајковића и јереја Стојадина Павловића, где су као Благоје стигли бродом 1947. године.
Сви четници који су дошли у Аргентину имали су болна сећања на рат. Сви осећају неку врсту носталгије и губитка корена. Свако се носи са тим како зна, али када су заједно постаје лакше. У српској православној заједници прича се да је веома вољени Радојца Поповић доживео несрећу пао на железничку шину 1960. године, неколико месеци након Павелићеве смрти у Мадриду. У то време имао је педесет и три године. Био је млад, али је боловао од реуме па му је било тешко да трчи до воза. Након његове трагичне смрти, његови рођаци су тврдили да је Радојца бачен на шине у Килмесу, као вид освете за пријатељство са Благојем. Врло је вјероватно да су усташе убиле Радојцу, као представника СПЦ у Аргентини, а можда и због сјећања на Павелића. Можда је и Радојца део српског мучеништва и још једна од жртава достојних почасти. Али окривљавати човека који је окончао живот највећег српског геноцидног злочинца у историји је незахвално, иако је њихов страх од усташа разумљив, с обзиром на бруталност којом могу да изазову.
С друге стране, погрешно је вјеровати да би он погинуо због пријатељства са Благојем, јер усташе никада нису откриле ко је идејни и физички извршилац атентата. Да су знали, одмах би убили Благоја, а не Радојца. Ниједан усташа не би показао милост, а камоли сам Павелић, за кога би се знало да би га пет-седам месеци колико је живео везан за манастирску постељу због два метка докрајчио, да је Јововић био звиждач. наредиће да се убије на најсвирепији и најболнији могући начин. Осим тога, Павелић је Стјепану Хеферу оставио своје политичко наслеђе, што сугерише да да је имао било какву информацију не би питао за Јововића већ би га убио.
Важно је утврдити улогу Милеве Гаћеше Пићан у планирању атентата. Милева је читавог живота била снажна и храбра жена, која је проживјела многе недаће током рата, док је била тек тинејџерка. Она, њен брат и цијела њена породица били су жртве усташког терористичког напада и то су сјећања која се никада неће избрисати. Милева је рођена у Штикади, Лички крај, 30. јуна 1925. За време рата боравила је у Сплиту, где је послата да је штити од усташа. Године 1943. емигрирала је у Италију, где се после рата поново ујединила са братом Миланом, након што му је помогла да побегне из концентрационог логора у северној Италији. У Аргентину су емигрирали 1948. Као и Благоје, и Милева је цео живот подржавала Српску православну цркву у Буенос Ајресу, и финансијски и својим присуством, цркву коју је често посећивала до последњих дана његовог живота.
Милева је 30. јануара 2020. на РТС-у дала интервју у емисији Око Магазин „Благоје Јововић и Анте Павелић, некада у Аргентини“, у којем је први пут у животу јавно проговорила о случају атентата. . Пустила је да прође двадесет година након исповести Благоја Јововића митрополиту Амфилохију у манастиру Острог пре него што је одлучила да се огласи.
Прошле су шездесет три године од атентата. Цео живот. Нека сећања су избледела, али суштина је остала утиснута у њеном уму.
Како је Милева рекла у овом интервјуу, само је мала група знала за план убиства Павелића. Били су то поп Радојца Поповић, њен брат Милан Гаћеша, њен муж Јово Пићан и она. Милева, која се од Зековића развела 1954. године, удала се за Јову Пићана, који је био упознат са припремама и планирањем напада, али кога Благоје никада није именовао као сарадника. Можда је њена улога била да присуствује овом догађају.
Милева је умрла 8. фебруара 2022. године у 97. години и, срећом, зарад српске историје, успела је да пренесе медијима детаљне информације о организацији, планирању и убиству највећег српског убиства. Не само да је изјава Благоја Јововића била позната свету, већ су је два главна лика ове приче испричала у првом лицу. Изјаве Благоја и Милеве се у потпуности слажу, осим неких ситнијих детаља, без противречности и изостављања чињеница.
На питање новинарке Милеви зашто су одлучили да убију Павелића, она је одговорила да је то због мржње и бола који су осетили када су сазнали да Павелић слободно шета улицама Буенос Ајреса, у ком они то ни не раде. знајте где се ваш вољени одмара. Милева се присећа болних догађаја које су доживеле њена породица, њене комшије Срби и пријатељи у Лици, када су им усташе једног дана упали у кућу и све мушкарце одвели у усташки логор и данима их немилосрдно мучили док их Италијани нису пустили. Међу њима су били Петар, Милева и Миланов отац, и њихови стричеви. Милевин отац је претрпео такву тортуру да је умро неколико дана по повратку кући. Будући да су у својим породицама доживјели судбоносна сјећања на усташки терор, то их је сигурно мотивисало да сарађују у реализацији плана. Случај Благоја и Мила је другачији. Обојица из Црне Горе нису имали рођаке које су убиле усташе током рата. Благоје је јасно рекао да је сковао план да убије Павелића искључиво зато што је Србин и у знак сећања на жртве.
Када је новинар упитао Милеву о спорној теорији да се атентат може приписати Удби, Милева је отворено одговорила да је то потпуна лаж. Истина је да свака особа у тиму доприноси што је више могуће. Они немају модерно наоружање, немају богате ресурсе, нити имају подршку било које владе или организације, нити припадају некој тајној полицији. Они су обични мигранти, радници и патриоте.
Поводом пиштоља који је Милева дала Благоју да изврши убиство, Благоје је навео да је то било кратко, ситно женско оружје које му је Милева могла дати. Са Радојцом Поповићем су чак тестирали оружје у подруму Саборне цркве Свете Тројице у Русији, која је такође функционисала као српска црква, где ће се Благоје венчати са Глади осам година касније. Радојчев протопрезвитер је био убеђен да то није оружје које би му било од користи, да тешко може њиме да изврши атентат, али пошто није имао другог избора, Благоје је морао да га задржи. На питање новинара Милеве које је оружје дала Благоју, она је рекла да се не сећа о ком се оружју тачно ради, јер су била два пиштоља, од којих јој је један дао њен супруг Јово Пићан. Чак се сећала да је са Благојем тестирала домет оружја, али није могла да се сети које је од њих двојице употребио.
Усташе су се плашиле
ПОСЛЕ атентата, усташе су се осећале још несигурније у Аргентини. Чак и после Пероновог пораза 1955. почели су да се осећају рањивијим. Јововићево презиме никада није било умешано у атентат, јер га нико из његове групе није издао. У малој српској заједници нема ниједног издајника. Убиство свештеника Радојце Поповића можда је било опомена или опомена целој заједници, после Павелићеве смрти. Убиство представника Српске православне цркве у Аргентини није безначајно. Чињеница да су напали цркву а не амбасаду наводи многе на размишљање. То је такође кукавичка порука. За разлику од страха жртава, постоји и несигурност убица. И то је доказано.
СУТРА: МИСТЕРИЈЕ О ПРОЦЕНИ НАВОДНОГ СРПСКОГ ЗЛОЧИНЦА
