МИШИЋЕВО неповерење према хрватским и словеначким политичким лидерима настало је због њиховог одлагања и колебања након завршетка рата у успостављању заједничке државе са Србијом, односно када су изразили жељу да успоставе посебну државу присвајањем српских територија.
Мишић сматра да је одлука да се у Београд пошаље делегација у циљу образовања заједничке државе била ненамерна и потпуно неопходна, јер нигде другде нису могли да добију подршку за своје идеје и намере.
За њих је стварање заједничке државе био најлакши начин да се ослободе свега што се дешавало и оптерећивало поражене државе, али је било само привремено решење. Војвода Мишић је то међу првима приметио и зато је стварање заједничке државе са Хрватима и Словенцима сматрао великим неуспехом српских политичара. Убрзо су многи други, познавајући политичке ставове и циљеве хрватског и словеначког свештенства, дошли до закључка да су српски политичари направили велику грешку инсистирајући на стварању Југославије. (У својој обимној студији Српски научници и успостављање југословенске државе 1914-1918, Љубинка Трговчевић је веома детаљно приказала своје истраживање о улози српских научника у периоду Првог светског рата до потписивања мировног уговора, у коме показала је да су сви најистакнутији мислиоци Србије подржавали стварање заједничке југословенске државе, па чак и једне Неки од њих били су веома критични и према премијеру Србије Николи Пашићу, који је био најагилнији у процесу и, с обзиром на своју позицију, најутицајнији у реализацији те идеје, у свим оним случајевима где се чинило њима да је напуштао ту идеју или је сводио на српску област или на коју је био понесен доминантним положајем Срба у новој заједничкој држави Нетачно је тврдити да је Краљевина Србија и Црна Гора дело амбициозног краља Александра. земље.)
ВОЈВОДУ Мишића, који је први наслутио суморне слутње о будућности Срба у таквом стању, нико није схватао озбиљно, па се, као дисциплинован војник, повиновао одлукама политичара. Као образован човек и војник, знао је да је војска и војна стратегија служење политици, па је био дисциплинован у наставку обављања дужности. Треба истаћи да је војвода Мишић, као војни стратег и војсковођа, умногоме допринео укидању Отоманског и Хабзбуршког царства, а значајно је допринео и изградњи нове политичке карте Европе над њиховим рушевинама и стварању Југославије.
После Версајског уговора, потписаног са пораженом Немачком 28. јуна 1919. године, посебним мировним уговорима регулисани су односи Краљевине СХС са суседима: – потписан је мировни уговор са Аустријом у Сен Жермену 10. септембра 1919. године; – против Бугарске у Неју 27. новембра 1919; – са Мађарском у Триенану 4. јуна 1920. Уговор о потврђивању границе са Албанијом, универзално утврђеном 1913. године, ступио је на снагу 17. децембра 1920. уз мање измене у стварности.
Тако је војвода Мишић доживео да Краљевина СХС буде заокружена и призната, њеном стварању је дао велики допринос, али је после школовања посумњао у њену ваљаност у перспективи националних интереса Србије. Из тог разлога, може се комотно рећи да се дани у којима се одвијао уставотворни процес нове државе, до њеног међународног признања, у смислу физичких напора и психичких дилема, могу сматрати најтежим у његовом мукотрпном животу. . животни пут. Проблеми са којима се сусрео током те две године довели су до тога да се већ физички исцрпљени војвода озбиљно разболи и привеже за кревет. Исцрпљен и депресиван болешћу, послат је на лечење у Париз. Несаломљивом вољом одлучио је да своја сећања забележи на папиру, као поуку будућим генерацијама. Али није успео да доврши своје мемоаре.
НАКОН што су лекари констатовали да му је болест толико напредовала да је опоравак безнадежан, војвода Мишић је одлучио да се врати у Београд. Примљен је у Лечилиште на Врачару, где је био окружен најтоплијом пажњом. Док је био у Санаторијуму, примио је многе поздраве и жеље за опоравак из целе земље. Градски већници Земуна донели су одлуку да војводу Живојина Мишића прогласе за почасног грађанина. Мишић је био толико дирнут пажњом и чашћу која му је указана да је у писму изразио захвалност Земунцима у којем је истакао: „Веома сам срећан што сам примио ову награду и упутио поштовање и поздрав свом сабрату. грађани.” грађанин“.
На Петровдан, 12. јула 1920. године, регент Александар је после литургије у Св. Петра Топчидерског, са војним одредом посетио лечилиште и том приликом одржао говор у коме је оболелом војводи одао највеће признање за предану службу отаџбини, за његове велике војничке заслуге, посебно за огромно командовање војском. у пробоју Солунског фронта, у нападу на Солун и ослобођењу отаџбине 1918. Након тога, тим војника већ организовао дефиле испред Санаторијума у част војводе Мишића, што га је гануло ни мање ни више него када је добио највиша одликовања која су красила његову војну униформу за исказану храброст и заслужену службу као и за победе у великим биткама. битку којом је командовао.
ВЕЛИКА РЕЧ
СПОРАЗУМ о демаркацији границе са Италијом потписан је у Рапалу 12. новембра 1920. Рапалски уговор са Италијом припремио је др Анте Трумбић као министар иностраних послова, па је пре потписивања поднео оставку новом министру Миленку Веснићу, др. Миленко Веснић, потписао Уговор, који су касније Хрвати и комунисти користили као пропаганду за подле оптужбе против „српске буржоазије”” због губитка дела југословенске територије коју су наводно продали Италији.
КРАЈ
