Четвртак је. Припрема за Видовдан се у потпуности променила. Овог пута или и древна времена били су различити, плаћеници, интензивни, са отвореним позивима о крвопролићењу. И док су идеје, „елита“, страни плаћеници са обредама и мрежом и татима планирали крвави филм са пуно алкохола и дрога, три различите приче су пример светлости нашег града.
Под буком свакодневног живота живи још један Београд. Тиши, софа, особа није потребна пажња ни прву страницу. Капитал није вриштио, није пухао у вртлоге, није написао Мегафон, није написао пароле за дељење и свађа. Београд са душом, срцем и човечношћу, захваљујући онима који често не обраћају пажњу.
Стари балкон у центру Врачара са цвећем Жардињерама постао је „дневни боравак“ зграда пред ратом и њеним становницима. Скромни и непримерени. Њена јела затегла је терасу, плочу кекла, гледајући јазз и назвао суседство на цхату. У четвртак је само један комшија дошао од треће особе. Следеће ствари се заустављају поткровљем. Данас је најмање једна десетина и неколико празних столица, јер: „Ко је улази, добродошао.“
Са смехом, сузама, саветима и осмехом, научили су да се разумеју, да помогну и договоре. Они организују хаустор у уобичајеним силама, ставите цвеће са дефлизним вратима на сваком спрату, а дворане ходника тренутно обожавају дечије цртеже из зграде и суседства. Чак и током недеље, кашика или љута често често звони у недељи.
И, док су у четвртак у четвртак разговарали вољене комшије, Тања је сломила воду у устима, скоро три недеље. Стрес, шок, карактеристике беспомоћности. Муж на службеном путовању, родитељи у другом граду. Узела је телефон и назвала таксију. „Извини, немамо слободан ауто, пробајте касније.“ Слично томе, иста реченица. Оператор се појавио у трећем позиву. Тања, проливене сузе, покушале су да објасни шта се догодило пре него што је дала локацију, али је примила неочекивани одговор: „Волим, смиримо се. Немамо слободно средство, али он назива Милоша, само да је у праву, а не и не остављате тамо и не остављате да у праву, не остављате у праву, а не и не остављате тамо и не остављате да је у праву и не остављате у праву и не остављате тамо и не одлазите. Пијте мало воде, па се полако крећемо, ауто је одмах иза угла. „Попискала се, устала је уз његову помоћ и стигла у ауто. Отишао је у болницу, отворио врата за њу, упознала га унутра и насмешила се на најбољим жељама.
„Сачекајте да вам платим путовање“, рекла је она отварањем новчаника. „Не наплаћујем труднице, никада. Ако живите и будете здрави и децу,“ рекао је и отићи даље до таксија.
Сумрак се постепено повлачи, а њима, ветеринар долази на градске улице које држи у нади. И док је град изгубљен у дискусијама, смећама, остригима и баријерима, био је тих, без Помпеја, пси путују по улици. Сараднички са „Београдским ветеринарским медијима“ и АРС (Србија је резервисано) да посете напуштене псе у слободно време, нахраните их, чипове, власнике кућа, разговарају са грађанима. Када су ове прилике у приликама, деца дају рекламне документе о одговорном имовини. Не захтева плату или снимање на рамену. Рекао је да је његова захвалност у граду, дао му је све. А истовремено паковање антибиотичке масти у џеп, открио нас је своју мисију: „Не желим ништа да заборавим – пса, нико или љубазност“.
Чак ни њена јела, такође нису Драга, чак ни драган ветеринари нису имали сервер, кампању, листу, листу без вести о њима о изванредним условима. Али заједно, плетела су особу Танана, свилу, прелепу људску мрежу која је водила Београд заједно. У њеном је месту пекара и кухање кафе, у Милошу, који не наплаћује, у Драгану, носилац наших пријатеља без гласа, не скрива своју веру у град који не заборавља да постане мушкарац.
И док се наши капитални бори да остане за себе, можда је време да слушате оне који не траже пажњу, али то заслужују.
Београд никада није сет небодера, зграда, паркиралишта и Београд. Они који одлуче да постану добре: за себе, њихове комшије и све што живе са истом судбом, удишу исту атмосферу, прослављају исти празник, плачу за исту несрећу.