Међутим, СРПСКА војска није могла дуго да мирује на ловорикама. Од 19. до 22. септембра водиле су се жестоке борбе на целом фронту.
Најжешће борбе су се водиле око Мачковог камена 20, 21. и 22. септембра. У борбама за тај положај обе стране су претрпеле велике губитке. Из састава И Дунавске дивизије у тим борбама уклоњено је свега 107 официра и 5.585 војника. Дунавска дивизија ИИ позива и Комбинована дивизија претрпеле су скоро једнаке губитке (укупни српски губици износили су 11.490 официра и војника избачених из строја). Што се тиче жестине битке на Мачковом камену, аустријски извештаји су тврдили да је то била „најжешћа и најгорча битка до сада“.
Непријатељ је овладао Мачковим каменом, али без већих последица по српску страну, јер је и Поћорекова 6. армија имала више од 30.000 људи скинуто са строја. Међутим, непријатељ је брзо надокнадио губитке и наставио напад, који је трајао укупно два и по месеца, у историји познат као Битка на Дрини. За то време аустроугарска војска је пет пута надокнадила губитке, док је српска војска, због ограничења у људству, само делимично надокнадила губитке својих јединица, међутим, апотека муниције је морала да се повуче. После повлачења на ваљевске положаје, половином новембра Врховна команда намеравала је да крене у контранапад, али се показало да ти положаји нису стварали најповољније услове за упорну одбрану и кретање у контранапад. Зато је одлучено да се трупе повуку на Рудник и десну обалу Колубаре и Љига, да на тим положајима зауставе непријатеља и крену у контранапад. Војска се прилично сређено повукла на нови положај, где су се водиле жестоке борбе. Поћорек је посебно приморао 15. армију да нападне унутрашњи бок 3. и 2. армије, па су се на Човки и Врапчем брду водиле крваве вишедневне борбе прса у прса са великим губицима на обе стране. У тим борбама, поред многих хероја, погинуо је и резервни артиљеријски капетан Димитрије Туцовић, лидер Српске социјалдемократске партије Србије. Срби су изгубили те положаје па је повлачење морало да се настави, пошто српске батерије нису имале довољно муниције да ефикасно подрже своју пешадију, као и да неутралишу смртоносно дејство непријатељске артиљерије, нема потребе за штедњом муниције.
УПРАВО у време повлачења на положаје у Колубари, 14. новембра, војвода Путник је позвао генерала Мишића и обавестио га да је постављен на нову дужност. „Мишићу“, рекао му је Путник, „иди… прими Прву армију“. Бојовић је био тешко болестан и повређен… веома критични тренуци. Зауставите ово за нашу војску. Само си ти… и оно што радиш је готово.”
Ситуација у свим јединицама је заиста критична. Али најтеже је било Првој армији, која је морала да издржи највећа оптерећења и да претрпи најтеже губитке у недавним биткама. После жестоких борби у Мачви у време Церске битке, напала је Саву и кренула у петодневни напад на Срем, затим је издржала четвородневни принудни марш са бока Фрушка гора стигла је на Завлаку и из овог покрета кренула форсирани март. извршио контранапад и потиснуо Поћорекову 6. армију на Соколски гребен. Иако је на Мачковом камену претрпела велике губитке, више од месец дана притискала је надмоћније непријатељске снаге на обронцима Соколске планине и Борања. Поред недостатка артиљеријских граната и све друге борбене опреме, ова војска је имала несрећу да је њен командант, генерал Бојовић, рањен у ногу пушчаним метком код Јевремовца, током Церске битке и рата ослободио је Шабац био рањен сигурном руком која је водила његову војску. Међутим, приликом повлачења са Соколске планине према Руднику, у његову рањену ногу заплела су се кола и рана је била таква да није могао да јаше коња, али су га војници носили на болничким носилима.
Непријатељ је снажно притискао трупе које су се повлачиле, укључујући и велики број људи који су бежали у страху од страшних злочина које је починила аустроугарска војска приликом првог напада на Србију. Све је то утицало на погоршање стања у јединицама и погоршање морала војника и старешина: болно су доживели напуштање својих села у страху, после трагичног искуства Мачве и Азбуковице, за своју породицу, знајући да ако је Не побећи од непријатеља, чекала су најстрашнија мучења и масакри. Неки војници су чак напустили своје јединице само да би заштитили своје породице па су се вратили у борбу.
Трагичну ситуацију са којом се генерал Мишић суочио уласком у војску, а посебно хаос који је владао у Рибничком Мосту код Мионице, врло је реалистично описао Добрица Ћосић у роману „Време смрти“. Чак је и војно стратешку ситуацију разумео и реконструисао боље од неких војних писаца који су писали о Колубарској бици.
Могло би се рећи да се АТЕНТАТ на Мишићеву улогу у Колубарској бици наметнуо сам од себе. У најкраћем могућем року, деморалисану војску је обновио у чврсте борбене јединице способне за највеће победе. Наиме, 16. новембра Мишић је преузео команду над 1. армијом, од које су три дивизије потпуно исцрпљене: И Дунавска (командовао пуковник Миливоје Анђелкогић Кајафа), ИИ Дунавска дивизија (пуковник Милош Васић) и ИИ моравска дивизија ( пуковник Љубомир Милић). Тада је војска, након повлачења са ваљевских положаја, заузела положаје на линијама Маљен, Баћевац, Гукош, Качар. На њеној левој страни Ужичка војска је била стационирана према Ужицу на положајима Кадињача-Црни врх. На десној страни, Трећа и Друга армија заузеле су положаје на десној обали река Љига и Колубаре. Након повлачења српске војске са ваљевских положаја, главнокомандујући аустроугарских снага генерал Поћорек је закључио да је српски отпор сломљен, па је 19. новембра наредио да се напад настави. енергично, усредсређујући се на српску другу и Трећу армију, и настављајући напредовање ка Арањеловцу и Београду.
Мишићева војска, ослобођена јачег непријатељског притиска, заузела је положаје на Сувоборској греди, одакле је, у духу директива Врховне команде, требало да крене у контранапад у оквиру општег противудара преко целог фронта. Генерал Мишић је предузео низ мера да припреми војску за противудар и јавио се Врховној команди. Војвода Путник је одобрио његов план противудара и обавестио га да му на располагање шаље Дринску дивизију И позива (командант пуковник Крста Смиљанић) и указао да је такође наредио Трећој и Другој армији да крену у контранапад да подрже напад на Прве армије, која је требало да одигра важну улогу у предстојећој бици, са Мишићем пажљиво припреми целу своју војску да крене у општи напад. Мишић, који је био плашљив, чим је обавештен о доласку Дринске дивизије, иако је њена снага смањена на око 4.000 бораца, са оптимизмом је одлучио да поведе војску у контранапад. Али план слања трупа у противнападни положај омео је жесток непријатељски напад 21. новембра, па је генерал Мишић одлучио да повуче своје трупе на линију Гукош-Проструга-Рајац, остављајући за собом одред од 6 батаљона и 26 топова код Маљена. . спречио непријатеља да напредује на леви бок и одржао везу са Ужичком војском.
ПОСЛЕДЊЕ ЗА САВЕЗНИКЕ
У ВАЉЕВУ је 8. новембра одржан заједнички састанак владе и Врховне команде под председавањем регента Александра, на коме је констатовано да се без артиљеријских граната практично не може замислити озбиљна противдејња. Донета је заједничка одлука да се од савезничких влада затражи да се хитно испоручи муниција коју је Србија наручила од Француске 1913. У писму члановима Антате се наводи да ће влада бити принуђена да потпише примирје са непријатељем. Тек тада су Савезници схватили озбиљно стање српске војске, па је грчка влада потписала уговор да српској војсци позајми 20.000 артиљеријских граната.
СУТРА: ПУТОВАЊЕ СТРАТЕШКИХ СРБА У ПРОПАСТИ ЗАУСТАВИТИ ОСКАРА ПОЋОРЕКА
