Став 85 казненог кодекса Српског краљевства започео је следећу реченицу: „Србин, све док је рат, моћ Србије је трајала, или је заједницу стара двадесет година.“
Србија је ушла у први светски рат у првом свету и одушевљено нације у мери која се не види у историји раније и касније. У време рата са турским и Бугарима, напред, мале одступања, флуктуације и панике забележени су. Милан Јовановић Стојмировић је касније снимљен пола века касније да је био само пример ометања када је паника у балканској битки. Уместо да га обављају на суду, путнички путник Војвода звао се као преступник, а „несрећа“ наставила да иде у школу.
Светски рат је донио неке тешке и нове искушења. Патња није поређење, земља је заузета и уништена. Иако постоји око пет процената становништва, најутицајнији, најчешће коришћенија и најбогатија земља у Албанији нема поређење, чињеница да је војска пред албанском планином престала да се важи много. Нико у Србији нема довољно овласти да ефикасно функционише са непријатељем, али то не значи да нема још горе. Трговци и даље раде. Локалне власти настављају да раде по занимању, објављене су латиничне новине. Колико је стар или не исечен, у земљи, неки политичари су још увек међу Стојаном Рибарацом, Војиславом Вељковићем, Вукашином Петровићем, Живојином Перићем …
Након рата, потребно је размотрити издавање и више од половине новооснованог државног становништва је рођено против Србије!
Међутим, вести о тестовима у Француској дошле су у Београд. Покушао је да оптужи сарадњу са Немцима. Идеја о успостављању правде снажно је дистрибуирана у јавном мучењу. У експериментима у француској демократији, у мају 1919. написано: „Таква француска култура, а ми? Злогласна признања и шпијуни су обустављени дан у затвору и одмах су пуштени, а неки од њих су увукли у државне службе. То није чудо, што је узрока грађана бескрајан да буде искрен, тачан човек и патриота, када издајници не кажњавају награде. Политика је додала ово у септембру као и:
„Француска може, иако су многи други, ухапсили једног од наших сенатора и не можемо дати Суду или председнику локалне заједнице, прим. Аут. Влада је објавила назив „издајници су осуђени на смрт“, објашњавајући убрзо након тога: „Не у нашој земљи него у Француској.“
„Главни савет Краљевине СХС-а“ позвао је грађане да поднесу доказе „издајницима и несташним људима који су служили непријатељу да откажу појединце“. Након што је организација основана на састанку у хотелу „Паришки“ Београд, изабран је професор Милан Костић и основао је сталну канцеларију у Ловачком салију хотела који се налази у хотелу.
Последње суђење је дошло и стигло. Најважнија група оптужених у суђењу сарадњи са станарима биле су трговце. Од 162 особе, као да је то тестирано две године након рата, седамдесет људи су били трговци.
У новинама ови људи су означени као „ратни профит“ и „богат ратом“. Оптужени на сваком члану који је укључен у издају, јавност их је осудила јер су радили и зарадили током рата. Неке од ових „лименких кутија“ осуђене су десет година. Највећи процес трговине са непријатељем спроведен је у Крагујевцу, дошло је до бившег председника Владе Србије и прве урбане особе током окупације Вукашина Петровића и четрдесетак грађана, углавном трговаца. Оптужница је да „воде трговину привилегију непријатељу, користе утицај војне владе непријатеља и штету нашим грађанима.“ Они су пуштени, а у новинама је сумња да је исправност ове одлуке. А у Сокобањи, трговци су предочени Суду да једу да су бугарска понуда. Суђења су извршена на неким другим местима широм Србије, само неколико оптужених је осуђено.
За време окупације Јована Срема, оптужен је одређени детектив Јосепх Вурјановић и позван је пред Аустријским судом за сведоке Стојана Рибарца, престижном слободом и министром и тада у владама. СРЕМАЦ је изјавио: „Други су сведочили да би неки сиромашни људи побјегли из непријатељских песника (…) за мене, за које сам стајао испред вешалица, господине Рибари одустају, ја сам мој брат Пок.
.
Све, као и обично у историји Србије, добио је аспект странке. Халил Бега Храсница, Исламски политичар из Босне и Херцеговине, желео би да представи министар у једном од кабинета након рата. У тексту „збрка“ демократија је јасно најавила да је Храсница „Наша делегација у Паризу тражи изручење између најтежих села“. Конкретно, Хрансници су „аустријски војни судија“ у Крагујевцу и појединцима који доприносе „више мртвих листова“.
Радикална влада је покушала да оправда несретни министар, тврдећи да је укључен у каријеру, добро, оптужујући возаче кампања за забаву и жуту штампу. Хразнић није ушао у владу.
Сличне наводе послане су на народ народни народ Шариф Бајмац, који је требао бити одговоран за убиство старијих манастира од три манастира у близини Призрена.
Гиновац је изјавио да је Огумана убила Бугарску и разлог оптужнице које се види у радикалном убиству „јер сам процесуирао много радикалних разбојника пљачкаша у овом округу.“
Редемптори су посебно оптужени за слободне и погодне лидере, иако је улога током окупације, још увек политичке активности и чак и покушала да створи странку са независношћу. „Као бивша (шести градског председника, г. Вељковић са низом слобода председника и службеника града током окупације и многи напредак аустријске владе ставио је у градове Радикале, г. Др Маринковић и његов напредак, можда желе да људи сада буду људи. Ово.
Војислав Вељковић је био педесет и једна година када је пристао да постане председник урбане области у Београду под окупацијом Аустрије. Пре десет година, припадала је опозицији, покушала да приступи влади у главном граду, у то време је израчуната мање од 80.000 људи. То је разлог церемоније да прослави узбуђење на улици. Могућности су 1916. године. Знатно се разликују. Вељковић је био министар, вођа либерала и нације. Овај правични човек био је секретар краља Александра Обреновића, али је поднео оставку због краљеве произвољне одлуке да се ожени вољеном машином. Три године касније постао је припадник трудничке владе, али се противи радикалима. Двадесетак година, добио је докторат у Сорбони, а предавао је неко време у великој школи, прогнози Универзитета, где је такође предавао свог оца неколико деценија.
Човек пева
После рата
Ушао сам у крв у Колен,
И више немам снове.
Сестра ме је продала
А моја мајка ми је засела косу.
И ја сам у овом слабом мору секса и кала
Не тражим плену …
Остало је почаствован!
(Са песме Душана Васиљева)
Сутра: Министар Аустрије Краљевине СХС-а
