Церемонија отварања Пренес састанка Вијећа за интеракцију одржана је 17. маја у џиновној соби са импресивним стубовима и златним лустерима.
Сједињене Државе, Јапан и Европско привредно веће доживели су важне промене. Мислим да може постојати низ споразума између Сједињених Држава и Русије. Горбачов је имао прилику да постане водећи политичар 1990-их. У Кини 1980-их, то је био данг. Не постоји вођа тог типа у Европи.
У 15:00, присуствовали смо пријем Громика у грузиевалној дворани у Кремљу – собу се други пут отворила само од времена цара. Шест џиновских злата – лустери од 1800. године. Година је и даље украшена краљевском круном, док је соба украшена дјеворкама дјекоративног и малтера. Никада у животу нисам видео тако сјај! Не у палачи на свету! Задовољан сам фотографијама које сам направио, посебно слику коју је Громико смејао. Вероватно је била једина слика коју је насмешио. Мануела је моја разбијања слика јер не питам о цртеж …
На крају састанка 21. маја посетили смо манастир Даниловски, који нас је одвео у занимљив таксиста. Видео сам малу и тужну продавницу у углу где је обесила на кошуљу на удици. У прашњавом излогу, стајала је малу дрвену кутију. У Москви нема продавнице! За разлику од самог капитала, аеродром Москве има шармантне дужности -Фрее продавнице, у којима примају само стране валуте, али не и валуту других земаља иза „Гвоздене завесе“. Одлетели смо у Београд Јат редовни лет.
Вечерамо у Ресиденцији Пепеа Урутија, амбасадор Перу у Југославији. Увече су били прелаза Јанка, секретар Драгица Мирковић, његов секретар, секретар Дале Екпресс и Сандеј Екпресс ХРС Обрадовић, уметност историке и Висатолог Аника Скован … Чинило се да је потпуно прикривено за И. Пошто сам први пут посетио Југославију, непрестано размишљам о свом оцу. Неће да верује да је то могуће.
Посетио сам Национални музеј са Аником Сковраном. Видео сам скулптуру Мештровића и доприноса мог оца, збирку слика. И Носова изванредна црква у Руан, Короу, Сагал, Реноар и Гене. Посета музеју је занимљива јер никада нисам видео оригинал из колекције коју је мој отац дао музеју. Ту је и портрет Касанина тамо.
Касханин је менаџер у музеју Кнеза Паул. Особа задужена примила нас је веома забринута и ограничена. Она и њене колеге бринуле су се када су се могли бринути само о добрим комунистима када је очекивало да ће се упознати Карађорђевићу.
Међутим, коначно се опуштају и веома пријатно.
Морали смо брзо јер смо имали састанак у белој палачи у 11 сати. Заборавио сам руски АФГА камеру у музеју.
Кестени које је отац посадио веома високо и лепо. Поздравио нас је као председника председника Југословенског СФР Раифа Диздаревића.
Попео сам се степеницама и сликама нашег одласка у марту 1941. године уназад.
Често мислим на црно-бели мермер у ходнику, а сада је тамо, на мојим ногама.
Изнад камина, две слике Пусенова и кристални сат, зелена служба из гутљаја у трпезарији и велика кинеска ваза у предсобље.
Такође сам видео жуту купаоницу која је некада припадала мени, моја игра и дадиља.
Плаво купатило, припада мајци, изгледа потпуно исто као и пре. У сваком купатилу су направљени од порцулана да се слажу са купком.
Отишао сам у канцеларију свог оца, где су његове књиге, укључујући натеченост мог дједа педесет година.
Добио сам поклон од пет ружа из баште. Мајка је засадила већину ружних прашине.
Касније, Драгица Мирковић, секретар Мирковића, био је црвени када ме је упознао са неким новинарима на улици и рекао јој:
„Ако се не усуђујете рећи том човеку да каже да је Јелисавета овде.“ Нико не би требао знати да човек не би требао писати о њеној посети!
Аника Скован је тада рекла да је епизода на француском.
Када смо били протерани из земље и избачен је из историјског уџбеника, био сам 1988. године. Осећам се у Београду као да нисам ни постојао сам, био сам само лутајући дух. По непознатом граду. Мушкарац ми је рекао да је био рани дан младих и изгледао сам младо и лепо као лутка!
Мануел и ја смо ишли на ручак са Аницом на Ади Циганли, на сплаву у лопти на води. Аника ми је рекла да је филм одведен у мемоаре свог брата, продуцента филма и бизнисмена Зечевића који је дуго живео у Лондону, а филм је био прича о њиховој породици. Зечевић је такође продуцент ове свести.
Рекла ми је све, осим за одговорне особе, Национални музеј, био је веома срећан што је био у Београду. Особа задужена је мислила да ћу сликати из музеја. С обзиром да јој је отац дао сјајну колекцију за земљу, мислио сам да је овај коментар изузетно глуп.
Посетили смо изложбу сликарске слике. Аника ме је упознала са неколико људи, а онда ме је ни низ људи хаковало. Жена је чак и натерала Кникса испред мене! Младић ми је пришао и рекао да је веома задовољан књигом Ниле Балфура о мом оцу, који је имао енглеску верзију. Верзија Србије још није објављена. Фотографи су фотографирали са низом људи. Када смо се вратили у хотел, конобар из бара провалио је у моју собу у 19х, рекавши да ми је Ђорђе Зечевић послао Гинсенг.
Пробудио сам се у шест ујутро 23 године да бих отишао у Студеницу са Аницом. Мануел остаје у хотелу. Возили смо се југозападношћу Србије кроз светло плаво цвеће и метке за манастир Риббон, познати женски манастир. Ручали смо с бискупом Стефаном. Манастирска црква у почетку 13. века. Она је веома лепо обновљена. Сун је насликао симбол Светог. И друге сестре прелепо су привлачене икони користећи жути листови. Бискуп Стефан је истакнути човек, дугачка брада и плаве очи. НУНС је било савијен да пољубе руке, док је наредио њењом другом руком. Горе нам служимо са кафом и чајем, а онда смо били Аника, возач перуанских амбасада, Владан и ја ишли смо на ручак са Игуманијом. Хлеб у води, рибљи супа, рибље салата, колачи, јагоде, вино …
Вратила сам се у Лондон, где ми је рекао да је мој пријатељ Бранко Бокун рекао да је то чуо у Београду, то је мешање због моје посете.
Постепено почињем да будем свестан утицаја моје посете Београду. Југословенски медији су се почели бринути за све Карађорђевић. Александар Карађорђевић ме позвао да ми каже да ће одговорити на други разговор са словеначком Младином. Морао сам да га подсетим на словеначке и хрватске ставове о Србима у мом чланку.
Амандина мајка
Византолог Аника Скорнован и ја смо се одвезли у манастир Студеница, једног од најважнијих средњовековних манастира у Србији. Саградио га је крајем 12. века, оснивач династије Немањић, прошлост Стефана Немања, његове озбиљне цркве. Бискуп је лоше говорио, а ја сам доста Србина. Питао ме о улози Аманде, Катарине током владавине. Рекао је да су католици измислили причу о нашој дами од Међугорја да побољша туризам. Био је срећан да се врати у Југославију.
Два монаха су ме замолила да се региструјем за госте, али осим његовог имена, написао сам „Амандску мајку“ јер „она је наша деца!“, И зато што су видели династију.
Мислим да за монахе династије нису прикладни и једва да се смејем.
Сутра: Одлична порука принца Паула – Посетите Београд
