Декларирао је своју праву књижевну оријентацију Романа у Ђавољима канџи (1931), у којем је био убиство.
Веома је вешт, са много детаља, криминалне приче у којој покушава да продре у мрак главних личности који су починили злочине, у генетском баштини за своје наследнике, повреде од детињства сјајних личности.
Објавио је више романа са таквим садржајем, продавница се догодила у српским градовима, али главно особље је утицало на злочин понекад у страним земљама. Такав посао је роман тридесет година тишине која се појавила 1937. године у престижној верзији „савременог“ задруге Србије.
Писање о овом новом роману у лету Мантица Српске, К. Георгијевићу, чинило му је да их је заузео ови клишеви критичари написани лоше о историјским романима овог писца. Стога, Георгијевић, пре него што је тражило ову Живадиновићеву књигу, подсетио на историјски роман Живадиновића, хероји се појављују „као појава стила, независно од потреба између потреба између и њених потреба. Колико далеко је од Толстоја разумевања историје, без разговора са материјализмом! „Персоналистичким људима у роману недостају у земљи на ногама, немају никакве везе са стварним животом, немају проблема са проблемима и кризом растрганих данас.
Такав недостатак текста приказује неповратну романсу; Изабрао је Бајронске људе који играју велику страст, наслеђују се, сукобили се са његовом окружењем, који су били веома узбуђени, посебни, неприродни, као што су били у доба када је написао Богобој Атанацковић „.
Ова изјава о роману тридесет година ћути као романтични део Георгијевића објаснио је ово: „Живадиновић је романтична особа; Одабиром тема и фабулуса и режима за руковање. А наши други писачи су се бавили темама силинске страсти, али они се разликују од своје личности: Борин С.арка произилази од њихових предака, ближе и има своју личну психологију. Жеља, осећај незадовољства, туге и страсти изгубљеног младића: Али сви су превише мотивисани, чврсто постављени у средини, у којем се младић урушио узалуд. Живадиновића личност је уклоњена из свог окружења, немају односа са другима, са простором и временом живе.
Његов проблем укључује читање и одлагање лука о мистерији (да романтични Тајан има пуно ствари у овој роману) машта, судбина: рећи ће ту судбину, када се људи родио и његова рука, његова рука је дивна кухиња . ' Главно особље Живадиновића често је „приморје у крви нокта“, носи „укус смрти“: Све то показује застарели, романтични, погрешан стил психолошке и психолошке ревизије; Али цела техника романа је таква. Исповест од тридесет иеар -Олд мушкарца: сетио се малог и сјајних детаља: Како је Зенички израз у то време променио нијансе у очима, када је он био водио разговоре, речи, све! Колико њих је побољшала техника наративне и савремене европске прозне уметности! „
Нови ромал Стојана Живадиновић, змија у Недриму, објављен је 1940. године. Такође припада криминалном роману, причу засновано на убиству старог пара у Паланци. Злочин још увек није неправедно неправедно. Написан је истим руком, исти поступак као и претходни роман тридесет година тишине. У овом одељку, као у претходном одељку, потврђена је креативна уметност Живадиновића. Само овај роман има нешто другачију причу пре своје објаве. Касније је познати магазин „ХХ ВЕК“ најавио такмичење за најбољи домаћи роман са модерним темама. За најбољи посао је обезбеђена велика новчана награда. Многи писци су послали своје нацрте. Жири обухвата Бранко Лазаревић, Сима Пандуровић и Ранко Младеновић изабрали су само змију у Недрим Стојану Живадиновићу. Оправдање и чланак за ову награду написао је Сима Пандуровић. Прво је ставио Сиже Романа, а потом је понудио суду: „Атмосфера података Паланке је добра. Нианцатед, уверљив. Природни дијалог. Опис се управља, импресивно. Психолошке ситуације занимљивог хероја … Новел се чита на начин неге и неге. Даница је ексцентрична, али врста мушке и мушке снаге може имати, оригинал, без морала. Врсте тутора, главе, анке и других, живе. Постоје драматичне сцене и описујући предлоге за природу, тренутке, везни. Ово је написано у литератури и не представља и импресионира нешто што још увек постоји. Само крај рада је убедљив. Можда се наслов може променити. Можда је херој романа мало млад. С друге стране, рад припада добром овом жанру у нашој литератури прерадом, духом и језиком. А овај роман је објавио ГЕЦА Кон у „нашој књизи“ верзија уредио Живко Милићевић.
Разговарајући о утиску да су у овој књизи објављени у овој књизи, рекао је: „Какво околиш описано у збирци у збирци у збирци и Београда и његова Паланка припадају Озрену и Сунчкој области и Паризу -; Појединачне врсте се повлаче или скицирају, а његова збирка личности и овде су сјајне и разнолике: постоје студенти са својим неизбежним блоковима, али и демони; Деца са њима су премала, али за њих је веома лоша; Младе девојке са својим љубавним проблемима; ООњена Жене са различитим брачним несрећама; Разочарао је борац са терена пушком и бомбардовањем у рукама; Стари и млади; болест и здравље; Тужно и срећно -; Како направити мали догађај, искуство или слике нацрте и без кратких прича, Фелзтон или скице, г. Живадиновић отпадни отпад у њима богатство живота и стварности. Јер је све лежало и постављено под оловком, његови подређени су оживјели; А све што је описао, васкрсли је и одступио са јасном, снажном манифестацијом, снажном, живој речењом, са занимљивим, нежној, сигурном и паметном причом. „
Наративна вредност Стојана Живадиновића потврдила је две колекције у којима су представљене своје кратке приче. Један од њих појавио се 1940. године пре живота Живадиновића, а други 1943. године две године након смрти писца. 1940. године у пуштању државних штампача, прикупљајући приче од главног дана припремили су Драгослав Илић. Приче о Југословенима релевантним за тему у ратовима објављене су од 1912. године приказане су у колекцији. Организатор је у кратком изговору приметио да су најбоље приче националне вредности, али такође имају књижевну вредност у овој књизи.
Међу петнаест прича приповеда, било је и канализација у крви Стојана Живадиновића. Међу пет писаца, организатор Драгослава Илића поменуо је у првим речима, цитирајући неке карактеристике својих приповедача, Стојана Живадиновића.
Савремена кратка прича Србије, појавила се 1943. 44. Коот српске књижевне задруге објављен је, по избору Младена ул. Дурицић и Боривој Јевтић, најбољи приповједачи српских писаца, проузроковане 1918. до 1941. године.
Заступљено је 26 писаца, а међу њима, Стојан Живадиновић, руске приче.
Организатори Хуиенића и Јевтића, у кратком изговору, у складу с тим објављују мере које су одабрали писце и они су кратки. Рекли су да „не књижевном тренду: само наглашава шта у српској причи у непосредном и јасном односу са малим човеком српског, али истог. Са свим књижевним трендовима који одређују њихов садржај и уметничке облике богате прозе. Срби. “ Сви ови захтеви су испунили приче Стојана Живадиновића.
Плодни писац
Чинило се да је књижевна критика покренула пречице Јевадиновићеве приче за тридесет година ЈКРаја. У верзији ГЕЦА КОН-а у верзији „наша књизи“ уредио је Живко Милићевић 1937. године. Колекција прича Живадиновића штампана је под насловом приче. Књижевни критичар Владимир Ђ. Бабић је написао о овој књизи, подсетио да је Зивадиновић до тада „понудила низ збирка прича и неколико романа о историјском и савременом животу, а не само једну од наратива. Наша најбоља савремена прича.“
Сутра: чишћење идеологије српске књижевности
