Пола секунде. Превише је у просеку прошло док је друго дете негде на великом путу без приступа Интернету. У Србији се овај први састанак са дигиталним системом обично јавља пре него што дете научи или додаје. Стручњаци упозоравају – све више и више деце живи у паралелном животу – један у кући, у очима родитеља и других – на Интернету, нико не.
Студија „европске деце на Интернету“ спроведена је у 19 земаља, што је показало да Србија води број деце млађе од 13 година користећи друштвене мреже. До 45 процената деце у Србији од девет до 11 година у Србији, кажу да су мреже попут „Тик-ток“, „Инстаграм“, „Фацебоок“ и „Јутјуба“, док су само 11%.
Иако је већина ових платформи званично забранила наређења купаца млађа од 16 година, правила за игнорисање је постала правило. Деца стварају налоге уз помоћ старијих особа или чак независних, често без надзора.
– Све главне друштвене мреже имају старосну границу за отворене налоге – рекавши „вести“ „Биљана Лајовић, стручњак за школску психологију. Настави.“ Ово крши основна правила и дете шаље поруку: „Ако је корисно, осећате се угодно да погрешно кажете.“ У то време, од тог детета, надамо се да ћемо бити искрени, поштовати нас, поштовати школе, законе, моралне вредности?!
Многи родитељи оправдавају такво понашање од „и друге деце имају наређења“, тако да не желе да се њихова деца бране.
– На тај начин оправдавају своју пријатну способност и дозвољавају вашој дјеци да ураде нешто лоше, шта могу наштетити томе „, питајући га Лајовић. – Друга деца нису критеријум.
У Србији је до 50 одсто деце од девет до 16 прегледало фотографије или евиденцију секса. У Француској је у истој студији, однос је 21. Подаци приказују присуство вршњака – на-паент насиље у дигиталном простору. Шест процената деце у Србији пролази низ дигиталног насиља најмање једном месечно и још једном увреду увреде, увреде, искључујући из мрежне групе, слање бриге о забрињавајућим порукама или ширење лажних информација. У Хрватској, Француској и италијанском, такво насиље има само два одсто деце, док је у Пољској и Малти, овај омјер 13 и 11 процената.
– Увреда, ослобађање из групе, издавање приватних фотографија, исмијавајући, „поступак“ и коментаришући – сви облици дигиталног насиља који су данас и млади људи у Србији данас – рекао је Лајовић. – Подаци указују да је најчешћи токсични садржај садржај који деца користе да узрокују повреде друге деце. Ово укључује ослобађање од уобичајених група, решавање неприкладних фотографија које нису дозвољене, „Хаиатје“ и узимају насилне сцене које су касније подељене у мреже. Старија деца су окрутна. Дечије реакције у таквим ситуацијама су различите. Постоје деца која то не гледају, а истраживања показују да нека деца заправо пате од онога што се дешава на Интернету. Девојке су осетљивије од дечака. Теже им је да одмах дају отпор или захтјев.
Делиријум је више размажен
– Откривање је родитељска замка – указујући на Биљану Лајовићев. – Родитељи не постављају границе нису слободе, већ несигурне. А дете га препознаје. Проверите све док може. А у овом процесу се не осећа снажно, већ усамљено и нема праву подршку. Границе нису зидови, то су подршка. Они су простор у којем дете може да истражује, развија, студира, али и знати где је сигурно и шта се очекује. Дигитално образовање не захтева да родитељи буду технички стручњаци. Потребан је вредност вредности: јасна правила, конзистенција, отворени разговор и веровање. Могуће је дати такву везу да пружи дете и слободу и заштиту у свету без јасне границе осим оних који су поставили одрасле.
Садржаји делују као шала, „МЕМ“ или „Зезанцију“ за децу могу имати последице мерене дуги низ година. Ниједна деца нису иста, али свако дете има границу. Лако је преместити на мреже. А последице су и даље – и изван екрана.
– Деца су рањива, јер не развијају заштитне и одбрамбене механизме – истакао је Лајовићева. – Адолесценти су најважнија вршњачка група. Припадање, изглед, статус, утицај – све је то део идентитета који се поставља само. Када их неко извади из групе, ругајући физичким карактеристикама или јавним падинама, заиста боли. А то је болније него што се понекад одрасли понекад могу разумети. Страх од казне, подсмех или решавање проблема често изазива дете да пати у тишини. Неки родитељи реагују на реченице: „Не обраћајте пажњу“ или „то су бесмислене“. Али за дете није бесмислено. То је био његов свет и све се догодило у том свету је била тежина.
Овај феномен је посебно занимљив код деце – уместо да тражи заштиту – заштиту родитеља. Нису им рекли шта се догодило, јер их нису желели повредити.
– Тешко је директно заштитити децу, али може да изгради однос да ће рећи родитељима шта се дешава – објаснити Лајовићев. – Проблем је што деца ретко поверују одрасле. Често разговарају са пријатељима, јер мисле да њихови родитељи и наставници не разумеју и не могу да разумеју шта су стварно повређени. Када дете одлучи да говори, све зависи од прве реакције родитеља. Ако је ова реакција веровање – „Шта сте урадили?“, „Зашто сте?“, „Шта сте тражили за то на мрежи?“ – Дете је затворено. И следећи пут неће ништа рећи.
