Улазак ослободилаца у Београд 20. октобра 1944. дочекао је Иво Андрић на Теразијама заједно са Миланом Ђоковићем и Рашком Димитријевићем.
Стајали су на врху Призренске улице, педесетак метара од стана будућег нобеловца. Када их је прошла претходница петорице црвеноармејаца, Андрић је рекао: – Шта да им дамо? Победнику треба дати поклон – написао је Милан Ђоковић у свом „Дневнику“.
Две године касније, дечје новине „Пионири” ће објавити чланак под насловом „20. октобра 1944. у Београду”
„То је дан о коме се често размишља и има много различитих мисли повезаних једна са другом.
Сви ћемо га дуго памтити. И препричавати и описати на много различитих начина.
У мом сећању, овако га видим данас.
Од почетка октобра овај филм је јасно и изразито сазрео. Кретање трупа, тутњава авиона, звук пуцњаве докле сеже око, звук топовске паљбе у даљини, узбуђени гласови. Брини и чекај. Све тече одједном (сиц). Некако као да је на ушћу Саве у Дунав, негде високо, вијорила и пуцкетала застава на једва чујном ветру, невидљива, али велика као небо изнад свих. огромна… Све док једног дана слутња о висини није сишла у град и није постала стварност пред нашим очима.
У суботу, 14. октобра, немачке трупе су извеле тешке топове на улице и поставиле митраљезе на кровове високих зграда. Почиње.
Шест дана и шест ноћи људи из затворених кућа и жене и деца из подрума слушали су грмљавину и шиштање свих врста ратног оружја (сиц), кровове и фасаде како се кућа урушила, како се комади асфалта и гранит се ломио, као слаб лед. У страху за себе, за себе, за све што су волели, људи су пратили те несхватљиве нељудске звуке и узалуд покушавали да одгонетну судбину која их је чекала…
Немачки фашизам је као коцкар који је изгубио став и стрпљење и гласно и љутито баца последње карте у већ изгубљену слободну игру. Дизао је у ваздух зграде са њиховим становницима, палио школе и музеје, сејао је разарање и смрт где год је могао, и постављао смртоносну претњу сваком дому и свему живом.
А у петак пред зору, на нашим улицама је завладала тишина, умирујућа тишина…
Али ни та тишина није дуго трајала, јер се после кратког времена претворила у неописиву музику шкљоцања, смеха, певања, позива и вапаја радости.
У ту магловиту зору сви прозори кућа почеше широм да се отварају, на њима су се појавили мушкарци и жене подигнутих руку и озарених лица. Сви су нешто викали, смејали се и показивали низ улицу. Могу се разумети само ове речи: „Руси! Наш! Наш!
руски!“ И те две речи су настале, прошириле се, спојиле и преплеле, као да су заувек повезане.
Не само да су главе биле помазане, већ је било и људи који су са прозора пружали руку псима и, не поштујући, као неким чудом, све законе физике, хватали се за саму ивицу. Заставе су се подигле.
Капије, до тада заборављене страхом од смрти, отвориле су се као цветни пупољци у пролеће, из којих су никли у наш свет, измучени и понижени Београђани али се не могу уништити. Свет који трпи наизглед неподношљиво и „савладава” наизглед неодољивог противника, свет у коме се дешава једно од великих историјских чуда.
После непуне четири године, нешто још увек нема име у историји просвећеног човечанства, нешто што се код нас још назива бљутавом речју „Окупација“, нешто сиво, хладно, љигаво, тешко и срамно и убитачно, укусно крви и жучи и пепела, смрти пре смрти, живота без човечанства, нечега што је била савршена слика будућег живота који је фашизам претрпео не само за овај духовит Београд, Србију и Југославију, већ и за целу Европу. после свега тога одједном је било као буђење из најстрашније, заслепљујуће ноћне море, сузе нису могле да потеку, глас који се не може отргнути из грла, бекство из наизглед вечне таме у свемиру, дан који се не може растерећено. Бесплатно!…
А одмах поред нас су се борили људи као из другог света; плави и кротки мали руски сељаци са шлемовима на главама, сивим совјетским шињелима, помешани са нашим партизанима, младим, препланулим и прекаљеним борцима Змије су пореклом из Босне, Шумадије и Далмације. Свет хрли на њих са жељом да их додирне, види изблиза и поклони. Осмехнули су се расејано, али су одлучно кренули даље, са пушкама напрегнутим и упртим у другу обалу Саве, где би повремено запуцкетала тешка митраљеза или би шиштала мина…
Над Београдом излази дивно октобарско сунце. Нови људи се упознају, зову једни друге, грле се. А са отвореног поља са погледом на Земун, совјетски војник, још дечак, викнуо је друговима вукући противтенковске топове са краја улице:
Цод! Хадоцк, дај пушку суда!
Све изгледа тако магично и збуњујуће као у сну, али знамо, не да знамо, већ целим бићем осећамо да се, после свега и упркос свему што је прошло, враћају живот, живот и слобода.
* * * * * * * * * *
ИСТОРИЈСКО ПОСЛЕДЊЕ У НАРОДНОЈ КЊИЖАРИ: Уочи 30. годишњице ослобођења
ПОВОДОМ 30. годишњице ослобођења Београда, 13. октобра 1974. године, свој текст читали су познати београдски писци: Иво Андрић, Александар Вучо, Душан Матић, Васко Попа, Меша Селимовић, Стеван Раичковић, Бранко Ћопић и Милош Црњански. јутарњи енглески у Народном позоришту. Позориште је било препуно, многи љубитељи књижевности стајали су напољу и нису могли да уђу. Иво Андрић прочитао је одломак из лирске прозе „Лица” и одломак из кратког романа „Зеко” који се дешава у окупираном Београду. Александар Вучо прочитао је одломак из песме „Мастодонти“, написане током реконструкције Београда.
Душан Матић је представио један свој спис о Београду и песму „У одајаме прађање“, Васко Попа је рецитовао три плоче и три песме о Београду. Меша Селимовић чита одломак из романа „Дервиш и смрт“. Стеван Раицковић је говорио неке од својих песама. Бранко Ћопић чита приповетку „Колико је сати?“, о ослобођењу и ослободиоцима Београда. И на крају, Милош Црњански је са глумицом Ксенијом Јовановић прочитао песму „Ламент за Београдом”.
