Неколико месеци пре Стојанијеве смрти, о Хитлеровом нападу, у Сокобањи, међу њеним обавештајним службама, њеном образовном особљу и идејом су рекли литератури њихових сународника, куће. Литература Стојан Живадиновић.
Споменули су два документа очувана у наслеђу Сокобан директора Јована Јовића.
Први документ је било писмо Стојану Живадиновићу који је послао из Београда 16. марта 1941. Јован Јовића, у којој је Живадиновић изразио захвалност и радост да се његов сународни супанио се сећа и шта планирају да организују књижевне вечери његов део и прочитајте његове радове.
Живадиновић извештава да их шаљу у школску библиотеку неких његових књига и сугерирају које пречице и одломке прочитане. Други документ је кратка биографија коју је написао Стојан Живадиновић 17. март 1941. и биће прочитано 28. марта 1941. године. Немамо податке о књижевној вечери која је заиста одржавана. У оним данима у Београду и Србији, двадесетсевени метормарски догађаји су наизменично били, а то је било све, и чак је бацио ово књижевно вече.
Стојан Живадиновић умро је 7. јула 1941. године. Можемо само претпоставити шта се његов живот завршава духом и телом. Било је то пуно болести шећера. Претпостављамо само осећај ратника из Ослободилачких ратова Србије 1912. – 1918. године. И Гранд Францофиле је примио вести о француском капиталу и касније београдски бомбардовање и све. Српска генерација је створена.
Његова осетљива природа доживела је дубок и снажан национални пораз, који може подстаћи његову болест, што, како је он рекао у извештајима, врло дуго и веома дуго и тешко. Бранко Лазаревић је изјавио да је болестан и умро од рака. Умро је у понедељак, 7. јула 1941. године и сахрањен је у среду 9. јула. На дан сахране 9. јула 1941. године. На почетку истакционог места информације су најављене поводом смрти Живадиновића.
У књизи парцеле Новог гробља београдског гробља, где су забиљежени подаци охрањивања, подаци сахране Стојана Живадиновића су сачувани. Умро је у стану у Француској, бр. 78. Сахранио га је, најближи рођак, његов брат Предраг. Сахрањен је у гробу да је Албертина одмарала. Њихова гроб данас не постоји, озбиљно место је преплављено 1959. године. Посетио је другу породицу.
Најмлађи Стојанов брат, Предраг је преживео Други светски рат. Радио је у железници, наступио је мање посла. Он је, као и већина Живадиновића, дата музика, па је певао у хоровима у Београду, који је поносно нагласио.
Он је одржавао релативно решетку са другим Живадиновићима у Београду, па се Милица Димитријевић и професор Михаиро Живадиновић сећају као својеврсну.
Био је дуго времена, ожењен у последњим годинама и његова супруга је била Јелена. Живели су на Макиму Горком 27. Он, као браћа Стојан и Миодраг, остављајући своје потомке. Нема гробнице у којој се одмарају Миодраг и Предраг браћа. Због неплаћене накнаде, ново управљање гробљењем дала је гробљу другима.
Прва књига Стојана Живадиновић, роман „Иди на последњи дах“, појавила се 1923. године, критиковала је литературу да схвати, многи од њих су написали, али судови критичара дела дела одељења који су то подељени. Остале књиге Живадиновића такође се одобравају на исти начин. Историјски роман Карађорђе (1930), Хајдук Вељко (1932) и Вулицевиц (1933), написани су и у супротности.
То је начин на који остаје до краја Живадиновићевог живота. Критичари су утврђени у погледу мисли у складу са својим књигама, левистиорци нису волели своје књиге, док су их похвалили традиционални људи и национални људи који су их похвалили. Не воле Левичари, који га не воли, који га не воли у новој комунистичкој држави после Другог светског рата, преузео сам важне позиције да је његов рад потпуно презрен и отказан.
Неки људи су напали Живадиновићеве књиге, напали су га о својој личности, присилили га у провинцију, у родни град Сокобан у источној Србији, назовите га чак и примитивом. И не контролисано. Упркос томе, упркос чињеници да је Стојан Живадиновић ушао у београдски књижевни период од Париза и ослабио теретану Сорбони и дипломирао на Правном факултету, завршава се у Паризу. На фотографији у Паризу из Париза, резултат пре повратка у Србију пуши, са луком око врата је мода, рукавице и цилиндри у руци. До „блиставог“ Париза, није примио захваљујући новцу богатог оца или државне стипендије, већ и за упорни рад.
Можда се различити погледи на критичаре на књигама Стојана Живадиновића могу највише илустровати у три примера, који се појављују након прве три књиге Живадиновића да се међусобно објављују. У једном од колекција, приповедач модерних Југосела, са насловом „Седам прича“, коју је припремила Национална библиотека, коју представљају седам најпознатијих приповједача. Поред Живадиновића, Иве Андрића, Нико Бартуловића, Божидара Ковачевића, Вељка Милићевића, Сибе Миличића и Растко Петровић. Сваки од ових писаца представљен је пречицом, кратком историјом и кратком референцом о књижевном креирању.
На трећем месту у тој колекцији, Стојан Живадиновић пронађен је са „браћом“ причама и кратком обимом осигурања писца, где је Живадиновић, на то био радник, оперни певач, у поређењу са Маким Горим, Јацк Лондоном, Јосепом и Панаитхом, Јосипом и Панаитхом, Јосепх и Панаитх. , Истра и где, међу осталим стварима, рекавши: „Ја сам био интимни живот Живадиновић је показао снажну особу. Ова моћ се огледала у свом плодном књижевном раду. Завршио је многе часописе са изванредним приповједачима из живота Срба и из рата; Само је мали део ушао у две своје колекције („под озрен“, 1923. године; „Догађаји и људи“, 1924.). Остали приповједачи чекају своје издаваче у „новом животу“, „Литература Цонг“, „венац“, „размишљање“, „политика“ и друга места.
Исто мишљење о Живадиновићу такође има ММ Пешића, који је рекао да је у Великој борби Живадиновића у великој битки у Живадиновићу, „РО -СМА, СториТелер, као наше окружење не мање од нас и фонг-ухонски покрет на нашој палацрак. Писци је укључени у литературу 'живот, здравље и снагу'. Горгак, дивља атмосфера, дошла је из редова писаца написаних људима који носе историју свог живота као и он. ' Његова лична прошлост је један од његових делова за борбу за опстанак. Слично многим великим писцима и долази из штапова, снажан као здрав, осетљив и брз чудовиште попут њега. Ушао је у друштво 'доношење пролећа у груди', сјетветог даха на свим странама, лутајући широм света, радећи најтежи посао, бори се и гризнуо. „
Тврдоглав
Мишљење Стојана Живадиновића такође је представило Велибор Глигорић, председник је био много тачнији, за Живадиновић „, признајући литературу као плату, као добар вођа каријере и више у уметности. За појаву Живадиновића, окривио је професоре гимназије Миодрага Иброваца и Јеремију Живановића на појаву Живадиновића. Живадиновић „Оригинал, што указује да се наш паланканин не може излечити, тврди нерви, укоченост и ливене гвоздене руке. Сва разноликост његовог живота није могла да нађе свог одјека из Загреба, Мартина у Загребу ', као да није било макаоног града надгледања под Озреном. Чини се да је у његовој несрећи помислио на дну, стално је забринут није гладан, гладан као физиолошка болест, хранила и жива да сачува његов живот. „
Сутра: романи и кратке приче су написани пуно љубави
