ПОСЛЕ царске трагедије 29. маја 1903. године и смене династије, један број листова је, због природе инцидента, што добровољно, а што из „племенитијих разлога“, престао да излази, али су се преко ноћи појавиле нове новине, прилагођавајући се на нове околности. .
Од користи им иде и нови члан Устава који дословно проглашава да је штампа у Србији слободна. Списак дневних листова је веома дугачак: Београдске новине, Трговински гласник, Вечерње новости, Мали журнал, Дневни лист… Излазиле су и партијске новине Самоправа, Видело, Исток, Српска застава…, а касније су комунисти аутори нових издања – Политика, Штампа – трчање београдском калдрмом, Правда, Одјек, За отаџбину… Био је то превелики проблем за мали Београд, а у унутрашњости новине скоро да нису излазиле због лошег тиража и лошег квалитета. саобраћајна повезаност. Скоро све новине излазе у подне, коштају пет центи, а продају се у кафићима, на улицама и у неким продавницама.
Штампана издања се крећу од хиљаду до две или три хиљаде примерака. Значајан пораст продаје почео је након анексије Босне и Херцеговине 1908. године и растао је уз атмосферу створену у ишчекивању надолазећих ратова. Приходи су прикупљани од продаје и реклама, а субвенционисане су и партијске новине. Већина новина има четири странице, а само неколико има шест или осам страница.
Конкуренција се заоштрила 1904. године, када се појављују нови листови: Политика – неутрална, националистичка и блиска Министарству иностраних послова и Правда – лист радикала, браће Маринковић – Паје и Воје, под уредништвом Јове Адамовића, који су сви Београда познат као Јова А Цат. Правда је гајила концепт отвореног супротстављања новом поретку и подржавала аустрофилску политику краља Милана. Испрва благ и учтив, како је време одмицало, напао је краља Петра, заверенике, а Пашићева влада је постајала све неморалнија. Кад год би се појавила нека озбиљнија политичка тема, Јова Мачак би поставио илустрацију чучећег мајмуна са флашом у руци и питао се: „Шта ћемо сад, дођавола!“. Кажу да се то односи на краља Петра. Један од највећих испада имали су пред венчање принцезе Јелене Карађорђевић. Судски службеник из иностранства наручио је креветац за бебе и дао адресу суда. Разлог је врло практичне природе: све што стигне на адресу Палате ослобођено је царине.
ПРАВДА САЗНА И ОБЈАВИ. Било је окупљања по кафанама, занатским радњама, ћошковима улица и сокацима у Београду, а богами, причали су да кола имају везе са принцезом Јеленом. Сви тадашњи хроничари су тврдили да се краљ Петар није љутио када је о њему писао неповољне ствари, али овом приликом није могао да издржи и жалио се – оставите породицу на миру. Краљев апел стигао је до двојице капетана који су планирали да Петра поставе на престо, а сами су одлучили да казне кривца – Пају Маринковића, радикалног посланика и оца Правде. Шанса жели да се два капетана на Теразијама сретну са Пајом и нападну Гуа. Пошто је већ било подне, пролазници су се одмах окупили око њих, а Паја је искористио прилику и ускочио у такси и побегао… Али инцидент се десио у Правди…
После Правде појавила се Штампа Света Јакшић, бивши дипломата склон радикалима и снажан противник режима успостављеног после 29. маја. У потпуности је искористио уставну одредбу да је штампа у Србији слободна, а посебно је напао сектор наоружања. у светлу балканских ратова. Јакшић и његов брат, капетан у пензији, нису оклевали да пишу на ову тему. Они сматрају да барут који је Србија купила није био барут него стајњак и да је „барутно ђубриво” у то време трајало у друштвеном животу.
До доласка Карађорђевића, дневне новине Павла Ранковића биле су жестоке против, тада само партизанске вести. Када је дошло до раскола у напредњачкој странци, када је настала „независна“ фракција, придружио се Милану Гролу и Јаши Продановићу у опозицији са напредњацима и Пашићем.
* * * * * * * * * * *
Оживљавање Тарабићевог предвиђања
ПОПЛАВА НОВИХ новинских наслова у првој деценији прошлог века у Београду није могла да прође без Пере Тодоровића, једног од најбољих професионалних српских новинара 19. века према личним погледима Пере Тодоровића на свет и Србију. Међутим, убрзо је напустио наслов и почео да излази недељно под именом Огледало. Овај чланак ће ући у анале српског новинарства, ако ни због чега другог него што је то био први чланак који је објавио Тарабићева пророчанства.
Предисторија ове уредничке акције почела је на ужичкој пијаци 29. маја 1868. године, када је Тарабић, ничим изазван, повикао: „Не дајте се сви, убијају кнеза Михаила!“ године, где је био вишедневни притвор у Министарству на саслушању. Његов прилично опсежан саслушање чува се у тајној архиви јер је и овај видовити сељак предвидео смену на престолу – 29. маја 1903. године. Пера Тодоровић је овај документ пронашао и објавио на Огледалу.
Тих година у Европи, па и у Србији, политичка сцена је узаврела, постепено се осећала напетост – као да је нека велика трагедија била најава. То је евидентно иу београдској штампи, посебно у Политици, нестраначком листу који наглашава националистички, патриотски приступ у објашњавању дешавања на Балкану иу иностранству. Њени ставови су били засновани на спољној политици Србије и трудила се да остане неутрална у унутрашњим пословима. У то време се веровало Политикиним информацијама.
Београдски лист Стевана Ђурчића, некадашњег дипломате који је колеге у редакцији дочекивао са црногорском капом на глави, заступао је политику и интересе краља Николе.
ТРГОВИНСКИ ГЛАСНИК је орган Удружења комерцијалних омладинаца Београда. На челу листа, као директор, је др Јован Даја, универзитетски професор, бивши министар, бивши члан Извршног одбора Напредне странке. Водио је објективну уређивачку политику и много простора посветио економској политици. Иначе, он је истакнут лик, увек носи црвено-црни капут и цилиндар на глави. Тихо, мирно и нежно.
Двор Наума Димитријевића, коме је несебично помагао Бранислав Нушић, није дуго трајао. Нушићеве шале нису много помогле, јер је морао да се повуче из редакције због благог позивања на краља Николу.
Многа трвења и сукоби између партија које политички лидери не могу да реше без улоге дневних новина. Када је Никола Пашић одлучио да Орденом Карађорђеве звезде без мачева додели заверенике који су уништили краља Александра и краљицу Драгу, технички инжењер и налогодавац Дамњан Дамњановић звани Мали Дача написао је чланак на Дневном листу и оптужио Пашића за убиство. . обележио заверенике дајући наређења како би их људи препознали на улицама. Јер као официр није смео да се бави политичким питањима, посебно писањем, без претходне дозволе својих војних претпостављених, па је овај мајор отишао у пензију. Потом је започео Дневну реформацију, али је одмах прекршио јер је то урадио без дозволе Министарства. Ништа му није помогло ни то што је био лични пријатељ престолонаследника Ђорђа Карађорђевића. Реформа није дуго трајала.
Завереници, или „звезде“, како их је народ звао, после одликовања Карађорђевом звездом без мача, ушли су у отворени сукоб са Пашићем и Радикалном странком. Странице београдских новина биле су препуне расправа о „приоритетима“, односно ко треба да стоји десно, а ко лево за време богослужења на празнике. Да ли би био срески начелник на десној страни, као што је то до сада био обичај, или начелник дивизије, као представник војске и државе, како су завереници захтевали.
