Прошле су 33 године од када је на тлу Хрватске почињен један од најстрашнијих ратних злочина из ратова 1990-их, који је до данас остао некажњен. Тог дана разапето је 18 житеља Горњег и Средње Граховљане!
Како подсећа ДИЦ „Веритас“, крајем 1991. године, након повлачења припадника територијалне одбране из града Пакраца, у страху од понављања 1941. године, већина српског становништва напустила је огњиште и избегла у Србију, Босну и Херцеговину. или делови пакрачке и окучанске територије под српском контролом. Међутим, у неким селима мањи број, углавном старијих, одлучио је да остане, надајући се да им нико неће наудити јер никоме нису наудили.
29. децембра 1991. рано ујутро припадници Збора народне гарде (ЗНГ), паравојних снага тада непризнате државе Хрватске, ушли су у Горње Граховљане и окупили све становнике – њих 18 (16 из Горња и два из Горња). ). из Средњег Граховљана).
– Уз псовке и батине, одвели су их у оближњу шуму, разапели и приковали кроз удове за стабла дрвећа, да би их коначно пушкама уништили. Међу страдалима је шест жена, просечне старости 63 године. Саво Штрбац из „Веритаса“ рекао је да су међу ликвидиранима Радован Комленац (21 година) и његова мајка Драгица (53 године), као и њена мајка Јевросима. Баријактар (79 година).
Све ово посматрао је петнаестогодишњи Слободан Видић, синовац Душана Видића (57 година), кријући се иза дрвета. Није могао да трчи ни да говори јер је био уплашен. Приметивши дечака, убице се расправљају да ли да га убију или да га одведу са собом. Коначно су га одвели у касарну у Славонској Пожеги, где га је после неколико месеци спасао пакрачки полицајац Иво Педић и довео у његово родно село Јакшић. Ивина супруга Радмила је била Српкиња, пореклом из Горњег Граховљана, у блиском сродству са Слободаном.
НЕСТАНАК СВЕДОКА
СЛОБОДАН Видић погинуо 1994. године на Бихаћком ратишту. Због тога је једини сведок злочина нестао, а да нико није одговарао пред домаћим или међународним судом.
– Након што су комшије запретиле Иви да ће му бомбардовати кућу јер је чувао „четника”, Слободан је после пола године враћен у пожешку касарну, где га је покупио цивил, иначе, 1993. године Унпрофор полицајац, Канађанин, капетан ДБ Ницхолсон, и преведен на српски. Дечак је испричао како су његови сељани убијени, па су он и Николсон посетили место злочина. Пронашли су ексере и рупе од метака у стаблу, али ништа није остало – рекао је Штрбац.
Наредних месеци Николсон је активно трагао за остацима Срба из Граховља. Једна стаза води до шуме у којој су убијени, а друга води до језера и бара Марино Село, код Пакрачке Пољане, где се налази један од најозлоглашенијих логора. Због препрека и претњи из Хрватске, још није нашао место сахране. Капетан Николсон је изненада морао да напусти Унпрофор и врати се у Канаду, одакле је убрзо послао бројна доказна документа Србима у Окучанима о злочинима у Горњим Граховљанима, уз напомену да је сличне документе доставио и свом команданту. Упркос томе, остаци до данас нису пронађени.
РЕПРЕЗЕНТАТИОН
У Горњим Граховљанима према званичном попису из 1991. године живело је 136 становника (сви Срби), у Доњим 188 (155 Срба, 22 Хрвата, 5 Југословена и 6 осталих), а у Средњем 43 лица (36 Срба и 7 Југословена). Према попису становништва из 2021. године, 9 становника Горњих Граховљана и 18 становника Доњих, немају национална документа. У Средњем нема никога.
